Слика хероја са Кошара

Погледам их тако, на слици ми сви исти,
Исти опис сваком да пришијем могу,
Молитву за душу, њихов образ чисти,
Да им утре стазу, на путу ка Богу.

Погледам их тако голобраде, младе,
Са осмехом, пркосно, поносито стоје,
Да л’ уопште знају шта то тамо раде,
Знају ли да последње, своје дане броје.

Погледам их тако сигурне и смеле,
Поврх глава видим ореоле сјајне,
Устрептао ваздух од крви им вреле,
Испарења клетве или свете тајне.

Погледам их тако и схватам да знају,
Да не носи их струја по временскоме мору,
Да се не сећају, не жале ил’ кају,
Да не маре за јуче и сутрашњу зору.

Открићу вам тајну што само они знају,
Да се живи за тренутак и за вечну славу,
Да за друга покрај себе животи се дају,
Брига се за друге брине, не за своју главу.

Да се свако бори за груду родног прага,
За матеру и сестрицу, брата, оца свога,
Да гине се за отаџбину и не плаши се врага,
Породица и слобода, дар су нам од Бога.

Све то они знају, све то осећају,
Чисте свести у бој сутра крећу,
Одлучношћу својом све нас поздрављају,
Јуче, данас, сутра, ја им желим срећу.

“Хроничар и песник Топлица Симић” – Голуб Јашовић

У Белој сали КЦК 7. 4. 2023. године одржано је представљање књиге “Хроничар и песник Топлица Симић”, аутора проф. др Голуба Јашовића. У току програма, о лику и стваралаштву хроничара и песника Топлице Симића, поред аутора говорили су проф. Славица Јовановић, мр Небојша Ђокић и књижевник Ђорђе Петковић. Испред издавача, Историјског архива из Крушевца, скупу се обратио директор Ненад Соколовић.


Топлица Симић други ред (први с десна на Федрару). Говори Милосав Буца
Мирковић


Јелена Ђорђевић


Јелена Ђорђевић и Голуб Јашовић


Ненад Соколовић


Јелена Ђорђевић, Голуб Јашовић, Славица Јовановић, Ђорђе Петковић

Прилози за књигу Голуба Јашовића “Хроничар и песник Топлица
Симић”  (објављени и необјављени)…

Топлица Симић је однеговао цвет драмског аматеризма у Варварину – Љубодраг Обрадовић


Топлица Симић

Топлица Симић је био свестрана личност везана за дешавања у просвети и култури и о томе се у Варварину и Обрежу зна доста, скоро све. И ја не мислим да ћу вечерас испричати нешто непознато. Далеко од тога.

Ја сам овде вечерас само да да освежим моје сећање на тренутке када сам ја упознао Топлицу Симића и да та прича допре до свих Вас којима је стало да се о Топлици говори.


Топлица Симић (први у другом реду десно) слуша излагање Мирослава Буце
Мирковића

Дакле Топлица, који је у то време био директор Дома културе у Варварину, дошао је у моје село Треботин први пут 1998. године на ФЕДРАРО – Фестивал драмског аматерског стваралаштва, заједно са глумцима Аматерског позоришта Дома Културе Варварин који су за ту прилику припремили представу Борислава Михајловића Михиза *БАНОВИЋ СТРАХИЊА* у режији Душана Дуке Јовановића.

PO KRVAVOM SNEGU-Zdravka Pap

Po krvavom snegu
Prevrću se zenice
I gledaju da pobegnu
Od žalosti koja kuka
Po krvavom snegu
Prošarana ruža
Ne ume na nebu
Da postane duga
Po krvavom snegu
Čuje se jauk i beda
I nosi tugu u rukavu
I boji se same sebe
Po krvavom snegu
Prepoznaješ istinu
Koja čeka pravednika
U čeljustima grešnika
Po krvavom snegu
Tumaraju đavoli
I nikad siti zlobe
I nikad zadovoljni
Po krvavom snegu
Okrećeš se od slepila
U lancima predskazanja
I sudbine koja te čeka!?

NEUPOKOJENI

Zar ne vidiš ti oholi svete,

mrtve duše međ’ živima stoje,

zbog nas živih duše su im klete,

pa ne mogu da se upokoje.

 

Zašto bombe u kandila meću,

ognjem žele groblja da okade,

da l’ bogatstvo nudi veću sreću,

da l’ u grehu ima zrno nade.

 

Da li čovek Bog može da bude,

pa se gordo međ’ ljude uzdiže,

šta sanjaju trule glave lude,

da li čovek treba da gamiže.

 

Stan čoveče gordosti ti tvoje,

samom sebi ti saplićeš nogu,

zašto tvoje srce oholo je,

zašto grehom ti prkosiš Bogu.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Б А Г Р Е М  – Живојин Манојловић

Б А Г Р Е М   

Заискрио багрем.
Бљештаво…
Венчаницом…
Окићена
Раскошем крошња.
Права младина ношња.
Моравске кошаве
Узалуд гране ломише.
Сласт,
Бујност
И нектар,
Обиљем га венчаше.
А нектар
Тај Свети дар,
Опојност
Рашири мирисом…
Мирисом,
Мирисом росе,
Мирисом моје драге
Док се буди…
Мирисом
Њене косе,
Њене душе,
Њеног погледа
На јутром рођено сунце.
Настави са читањем “Б А Г Р Е М  – Живојин Манојловић”

VRHUŠKE – Vesna Stojković

Vrhuške
Zavladala neka tmina, senke mi nad glavom lete.
Ispred mene baruština, a ja plačem kao dete.
Puste staze i bogaze, preskačem u niskom startu.
Čizmama od sedam milja, koračam po mračnom kvartu.
Da pronađem izlaz neki, pokušavam al’ ne ide…
Preda mnom je put daleki, oči ništa sad ne vide.
Kišni oblak prosuo je, preko mene galon kiše.
Da li plačem, il’ smejem se, ne znadem ni sama više?!?
Lavež pasa sad se čuje, da l’ zavija il’ urliče?
Vetar nosi suvo lišće, dok sa brda pudar viče.
Demonske me sile gone, misli moje opsedaju.
Hoće ponos da mi slome. Neka ne pokušavaju!
U grudima srce moje glasom jasnim progovara.
Pokušavam da razlučim, je l’ istina  il’ prevara?
Kao jagnjad što pred klanje, ne mari za ništa više.
Sve je isto, više – manje. Crno nam se svima piše.
Besmislene, prazne reči u vazduhu odzvanjaju.
Ko će bol taj da izleči, što nam stalno darivaju.
Sve vrhuške, gnjile kruške, kad sa grane jednom padnu,
ima narod da ozdravi, pobediće bolest gadnu.
Vesna Stojković

Песма месеца: март 2023.

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

Настави са читањем “Песма месеца: март 2023.”

TRENUTAK-Zdravka Pap

Trenutak zore
i trenutak sunca
ne bi dala,
bez njih bi
umrle ptice,
i cveće prestalo
da cveta,
ljubav bi čekala
u mraku,
sunce da obasja
ruke da se spoje.

Tražila bih dugu
da ispuni želje
na ringišpilu
da se vrtim,
i pokupila bih
sve trenutke sreće
i ugradila u sebe.

Slavuj bi pevao
i čekao da sve
trenutke sreće
pokupim u vreću
i ponesem na put,
bez povratka i kraja,
tamo gde cveta cveće
i lepotom diše
i svaki lep trenutak
na čelu ti piše.

Pesma meseca: februar 2023.

(Pesmu posveċujem velikom Vladislavu Petković – DISU)

Branko Mijatović

MAČ ISTINE

Došlo zadnje vreme propadanja,
sodom, gomor, biblijski poroci,
svud okolo trulež raspadanja,
ućutkani junaci, proroci,
došlo zadnje vreme propadanja.

Vladislave, moj stariji brate
uzor si mi od detinjstva bio,
mnoga moja pesma liči na te,
uz tvoje sam pesme se kalio,
Vladislave, moj stariji brate.

Progledali krtičnjaci stari,
klip međ` noge i rođenom bratu,
brat za brata ponovo ne mari,
sve smo bliži zadnjem svetskom ratu,
progledali krtičnjaci stari.

Iz hramova psalmi oticanja,
Sunce hleb na zlatnu parčad lomi,
vera posta kamen spoticanja,
udri Bože, udri, sprži, zgromi,
iz hramova psalmi oticanja.

Vilin konjic hramlje u opanku,
glog naježen, zora posečena,
nesta nade, Sunca na uranku,
podbula im lica iskežena,
vilin konjic hramlje u opanku.

Zalud molim Boga da nas spoji,
zlatnu parčad hleba nasušnoga
zemlja neće moći da izbroji,
glog se ježi, sapliće se noga,
zalud molim Boga da nas spoji.

Pokradene svetinje nam zjape,
šta to beše moral i poštenje,
iz grobova mošti slavnih vape,
pogan stigla i Sveto Krštenje,
pokradene svetinje nam zjape.

Zanemela zvona Ravanice,
ne čuju se psalmi iz Dečana,
dušman zvecka sabljom kraj granice,
na srcu mi ucrvljala rana,
zanemela zvona Ravanice.

Vlast se drži uz pomoć pandura,
idioti primaju znamenja,
šund i kič su postali kultura,
pesnicima u usta kamenja,
vlast se drži uz pomoć pandura.

Dokle će Bože ovo da traje,
dokle će silni rušiti Tvoj trud,
za reči Tvoje niko ne haje,
za verujućeg kažu da je lud,
dokle će Bože ovo da traje?

Neroni silni ubiše moju
najdražu ticu u gaju duše,
zaboravili su silu Tvoju,
rata se igraju: pale, ruše,
Neroni silni ubiše moju.

Zagrmi Bože, zadnje je vreme,
ne daj nečasnima svoga truda,
skini s vernika preteško breme,
što ne priznaje nevernih suda,
zagrmi Bože zadnje je vreme.

Zamahni snažno mačem istine,
neronske zveri neka budu plen,
nek tutnje mora, gore, planine,
s nevinih ukloni zlotvora sen,
zamahni snažno mačem istine.

Vladislave, moj besmrtni brate,
hvala tebi što si postojao,
Bogu hvala, stih mi liči na te,
kao i ja nisi se bojao,
Vladislave, moj besmrtni brate.

© mr.prof.Branko Mijatovic
Iz zbirke u pripremi