Добродошли!
СНАГОМ ДОДИРА
Све је узалуд
Све, и никад више
И души ми је студ
А срце песме пише
И молим се за глас
За моћ и пар минута
И све је узалуд
Све више срце лупа!
Опиј ме на трен
Ко чаша јаког вина
Ни да се сећам нас
Нит лажних мандолина
Још више пољубаца
И топлих порива
Опиј ме на трен
Снагом додира!
Настави са читањем “СНАГОМ ДОДИРА – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
РЕЧ СРПКИЊЕ
Кад дође часак да се мре
Нека вас сузе не пеку
Разочарења сам
Просула сва низ моју
Вољену реку!
Кад дођу последњи минути
И када храброст утихне
Ја бих поново да је скупим
За оне преживљене
Грехоте!
И молићу сам Бог зна
За све ораче мојих рана
Што се од ожиљака подљуте
Затворе па отворе
Од давних дана!
Гледала сам где отимате
Све од реда пред собом
Од својих без срама
Дрско присвајате
О како браћо
Зар и пред Богом?
Настави са читањем “РЕЧ СРПКИЊЕ – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
Ако простор посматрамо као објекат у ком станујемо (кућа/стан), осврнула бих се на период старијих генерација, као и на промене које су се одвијале до данас.
Новим генерацијама можда делује невероватно колико је чланова породице раније живело под истим кровом, па су тако у једном домаћинству заједно живели и функционисали чланови уже, али и шире породице (фамилије). У српској култури постоји један израз карактеристичан за ову ситуацију, а гласи “Где чељад нису бесна, ни кућа није тесна”. Овај израз савршено описује како су се чланови породице тако организовали, да им заједнички живот не смета, већ иде у прилог.
Настави са читањем “СХВАТАЊЕ ПРОСТОРА У КУЛТУРИ СРБИЈЕ – Кристина Радуловац”
Hrisre Bože jedini
pomozi svetlo da pratim
da ne lutam po pomračini
Duha svetog u srca primim.
Pomozi da očistim garavo odelo
trula duša okaje svako zlo delo
rđavo srce čiste suze pusti
milostivi Hriste pomozi i oprosti.
Pokaži mi ljubav i istinu
da ne posrćem na grehu svaki dan
sa ljubavi da razbijem srca hladnu stenu
bez tebe sam Hriste slab i bedan.
Умро је „човек” на врх голготе,
сред мора бурног усамљен брод
што к себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род!
Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, у тили час
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас!
Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
„Васкрсе Христос”! У тами сјај.
LUTALICA
Lutala sam dugo poljima širokim,
nogama sam bosim gazila strnjike
i hodala po brazdama dubokim;
sablasne sam senke pretvarala u slike.
Umorne mi oči gledale u nebo,
drhtavom sam rukom ispisala rime,
nazdravljala bolu sa vinom i hlebom,
osećala nemir kako zavodi me.
Pratila sam mesec, tog ludog sanjara
dok mi se smešio mangupski, s visine,
a hiljade zvezda u ritmu damara,
lebdele su nebom poput paučine.
Postala sam prava noćna ptica,
koja budne noći prepliće u dan;
nemirnog duha, kao lutalica,
davala sam život za jedan svoj san.
Tihi sam uzdah pustila u etar,
oblake sam tame učinila vedrim.
Pa, neka mi dušu sad raznosi vetar,
u grudima ću opet biser da iznedrim!
Vesna Stojković
Ne dam nikom noćas da me žali,
pustam tugu srce da mi peče,
niti kurvi da vatru zapali,
neka život iz grudi isteče.
Dušu vinom k’o kolač prelivam,
na kolena pred pijancem padam,
konobara u ruku celivam,
molećivo još čaši se nadam.
Sipaj druže noćas ću da pijem,
kada padnem ti upali sveću,
zbog nje kopnim to neću da krijem,
zbog te žene ja noćas umreću.
Tad okupi sve drugare naše,
nek povorka zastane kraj česme,
zamolite stare tamburaše,
da pevaju tužne, setne pesme.
autor
Jovica N. Đorđević
Tragovi u pesku
Mene grli mesec, a vetar miluje
u tihoj noći, usnulu i belu…
Dolaze mi krišom kad niko ne čuje,
a lagani drhtaj prožima me celu.
I kao da čujem glas u daljini
što liči na šapat izgubljene duše.
Hodam lagano, u cvetnoj haljini
ka moru, dok se talasi penuše.
Budi mesec što me grli nežno,
budi vetar što miluje mi telo.
Nek’ se desi što je neizbežno
u ovoj noći… Sve je uzavrelo!
Zarobljena u tom kratkom bljesku,
negde između jave i sna.
Ostali su samo tragovi u pesku
na obali … I, sama ja!
Možda si ti mornar bez kompasa
kome uvek potonu sve lađe?
Zato dižeš sidro, odlaziš bez glasa,
umesto nade, ti biraš beznađe !?
®©
Vesna Stojković