ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ у Крушевцу

У просторијама СПС-а у Крушевцу, Обилићева 30, одржаће се 23.06.2023. године у 18-00 часова ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ, посвећено борби за слободу Срба на Косову и Метохији. Програм ће организовати Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са СПС-ом Крушевац. Програм ће водити Данијела Јевремовић. У програму планирамо да учествују песници чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и њихови чланови из Ћићевца и Бруса. Присутне ће поздравити и Синиша Максимовић, председник ГО СПС Крушевац. За музички тренутак биће задужени Љубиша Боровац и Дејан Живковић.

 

ВЕРУЈ

Веруј у боље дане
и кад сунца нема,
кад магле
долинама шетају.

Веруј и кад те погледима прже,
мислећи да те греју.
Веруј да нове наде изгревају
и топлина из снова ниче.

Поноћни валцер

Поноћ у соби успомена, неми валцер…
Од сећања више боли бежање од сећања.
Поново осећам пустош и мук у ноћи,
језу самоће и напуштености, док сенке
туге добијају облик капи на зидовима плача.

У мом затвору од мисли снови су видело
Тишина проговара из мене
„Бити без тебе је бити сам“
„Подај Господе – молио сам као оченаш –
да ме њена љубав угреје и обасја“

У трептају ока тишина очаја.
Неко ми шапуће да нада није обмана
и зато те претварам у поезију
Сликам твоју косу, нацртам лице,
а између редова скривам тајну.

Реч по реч, стихови муче моје ноћи
Еј, на овоме свету, сам у бескрају
као трепљика маслачка у дрхтавој шаци
Бога, који ће дахом да нас развеје
као нити живота изгубљеног у времену.

Стојиш под самим сунчевим кругом.
Сенке се наше сплеле у невидљиви ореол тишине
Једина знаш од које боли мрем
док над горким плачем ликује заборав.
Неверна ноћ, неком другом у загрљај жури
а од тебе ни глас.

ПЕЧАТ – Душан Комазец

Премда смо се „скрили”, око нас су свуда
давно укроћена младалачка хтења.
Лишени дрскости и мамних заблуда
заримо се немим велом сажаљења.

Сад су пројављени и лепши и млађи
што не мере време нити постојање.
У бекству, на тужно бесповратној лађи
хрлимо одавде где нас је све мање.

Рођени смо чедни, наги, с смокволистом,
ал’ одежде ружне обукосмо тајно.
Сви су наши пути „осликани кистом”.
Испред нас је само време испраћајно!

Питамо се пуни зебње и смерности
док тихнемо к’о по небу звезде сјајне:
„Где су сведочанства да смо били гости?
Да л’ нам песме беху умилне ил’ кајне”?

Да л’ смо можда могли или нисмо смели
исправити барем неке „свеистине”?
С Богом што нас кори ми се нисмо клели,
ал’ с молитвом кајном мамимо „висине”!

Док се клешу неми епитафи бола
свуд окпло шапат „шапат новог доба”?
Да л’ то шуми лишће с оближњих топола
или вапе тужни песници из гроба?

НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА – Андреја Ђ. Врањеш

НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА

Срушили су централу на Дњепру,
да ли би слично учинио во,
ован, магарац. КОЊА нећу да поменем,
његов галоп је најлепша симфонија у рзајућем дуру.
Ако се случајно догоди,
да човек у жовотињском царству угледа склад,
живот ће постати срећа.
До тада молим децу света,
да ни не помишљају постати људи!

Настави са читањем “НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА – Андреја Ђ. Врањеш”

КИША БИСЕРА – Душан Комазец

Запловио је месец, пара тишину ноћну,
љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.

Као векови силни прохуја тужно време!
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.

Све је к’о некад исто, сан летње ноћи руди,
само јутарњу песму заборавише петли?
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
“милује траву росну, разгони таму, светли”!

Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике!

Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због твоје туге тада облак бисерје просу.

На старом месту, сада странац у селу родном,
презрен од људи тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене!

Киша бисера сјајних прави завесу моћну
Између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра што таму густу, моћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам!

ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ у Ћићевцу

У просторијама СПС-а у Ћићевцу, 10.6.2023. године одржано је ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ, посвећено борби за слободу Срба на Косову и Метохији. Програм је организовао и водио Боривоје Бора Видојковић, члан Удружења песника Србије  – ПоезијаСРБ у сарадњи са овим удружењем и СПС-ом Ћићевац. У програму су учествовали чланови Удружења песника Србије  – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић, Аријана Хинић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Милан Марковић Лака, Боривоје Бора Видојковић, Бранко Ћировић Ћиро, Мирослав Кркић, као и сарадници и пријатељи овог удружења из Крушевца Вељко Стамболија и  Љубиша Шапоњић. Данијела Јевремовић је прочитала једну песму Градимира Карајовића, члана извршног  одбора ПоезијеСРБ који због болести био спречен да присуствује овом митингу поезије.  Своју поезију говорили су и Миодраг Глигоријевић Миган из Параћина, Томислав Симић Калпачки из Крушевца, као и Хране Милојковић и Љубишљ Вељковић из Соке Бање. Присутне је поздравио и Горан Мацић, председник  СПС Ћићевац,  а завршну беседу одржао је академик др Раде Биочанин из Крушевца. Били су приситни и Синиша Максимовић и Горан Ћирић из СПС-а Крушевац. За Музички тренутак били су задужени Љубиша Боровац и Дејан Живковић, који су одабрали одличан репертоар.

REPETITIO

Đavolja neman krvavih zuba,
demonskom vatrom sunce istopi;
zlurado svira ratnička truba,
da ljudskom krvlju zemlju natopi.

Pokošen pade u smiraj dana,
svetinje svoje nehte da preda;
prekriven krvlju od sedam rana,
ranjeni junak u nebo gleda.

I opet danas kao i juče,
odoru nebo o klin okači;
pa crni plašt na sebe navuče,
da svetu zemlju opet zamrači.

Utvare podle sakriše lice,
krvave oči svetle u mraku;
da uguše poj majušne ptice,
da salome procvalu granu svaku.

Seme dobrote zalud se sadi,
uzalud sunce hoće da sija;
korenom krhkim tama se sladi,
pa ne da izdanku da proklija.

Vetrovi rata ka zlu ga vuku
nema iskre da nebo zarudi;
iz tame klete krvavih ruku,
zlotvor mu sablju zari u grudi.

Šiljate stene prsti mu lome,
nadljudskom snagom kroz tamu hrli”;
da stigne rodu i domu svome,
najmilije svoje da zagrli.

Junačka krv niz stenu se sliva
životna rana dušu mu peče;
kao da hladni kamen umiva,
iz grudi krvavi potok teče.

Poslednjim dahom Boga zamoli,
nek sunce nebom opet zasija;
da brat brata opet zavoli,
da sveto seme zemljom proklija.

autor
Jovica N. Đorđević

KO TRAŽI DAĆE MU SE – Ljiljana Tamburić

KO TRAŽI DAĆE MU SE

Dajte mi duhovnu hranu
Da svetovnu više ne ištem
I neko božansko piće
Da mi osvešta biće…
Neka to bude Pričest
Krv, čista, Isusova
Dajte mi pesmu radosnu
Od anđeoskih glasova.

Neka mi vid se prostre
Preko granica sveta
Svevišnji neka mi zenice
Zakiti verom što cveta…
Tražim da srce moje
Željno duhovnog mira
Kuca ritmikom pesme
Iz stihova Psaltira…

Neka mi procveta duša
Mirisom tamjana puna
I neka u mraku greha
Svetli mi čudesna Luna…
Iz Pesmarice pevam
Neka mi glas bude jasan
Iz njega da se čuje
Svešteni “tanani šapat”.

Dajte mi smernicu pravu
I snagu isposnika
Veru i nadu mom duhu
Da setim se božjeg lika,
Kad god mi kolena klonu
I kad me izda telo
Da kapne iz mene suza
Na moje majušno delo.

A delo, dajte da bude
Skrušenost, mir i smernost,
Duša čista i prosta
Poniznost, blagost i vernost,
Poštenje, nada i vera,
Poznanje, mudrost, zahvalnost,
Neka iz slabašne, mene,
Čuje se Blagodarnost!

Ljiljana Tamburić

ЗАДЊА ПЕСМА – Мирко Стојадиновић


ЗАДЊА ПЕСМА

У залеђу свог живота, задњу песму да напишем
о љубави својој страсној, како љубих једну жену
неће она за то знати, нит сазнати дал још дишем
од тренутка кад је сретох, заволех ја и сен њену.

И она се мени дала, не схватајућ шта ми значи
ја се попех на врх неба, љубав своју да љубујем
ореол ме Сунца обли, до покрова да ме зрачи
кад и сада моја није, ја ћу љубав да самујем.

Љубићу је у осами, у срцу је урезати
а болна ће моја душа, до призвања још да пати
не реците ви тој жени, не сме она за то знати
кад не буде више мене, и сама ће то да схвати.

нећу више ја да пишем, нити љубав да призивам
себично ћу ја да чувам, то  што имах неће проћи
не пожелех ништа више, у души је ја дозивам
нову љубав ја не желим, као ова неће доћи.
Настави са читањем “ЗАДЊА ПЕСМА – Мирко Стојадиновић”