Опет је Март на брдовитом Балкану, А по земљи мојој изникле висибабе, Баш као године оне пре двадесет и пет лета, Кад бомбе ранише детињство мог детета.
“Јуначки” са неба бацали су бомбе, Са Јадрана плавог слали нам ракете, Да ли ће им икад свевишњи судити, Што из најслађег сна пробудише ми дете.
“Милосрдни Анђео” рушио ми градове, Гађао мостове, фабрике и села, О Боже драги, ако си то видео, Па казни крвнике за та гнусна дела.
Од њиховог милосрђа горела ми земља, Ни њива ни бразда не остаде цела, Од љубави Анђела сад су гробља пуна, А злотворима на глави стоји црна круна.
Са том црном круном долазе нам често, Злочинци се враћају на крваво место, Иза чијих корака прљави трагови, О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.
А сад нешто мислим, није ли грехота, Што им мрачне жеље шаљем све по дану, Па кад свећу палим и Богу се молим, Да им свима кости у једну урну стану.
А српска је душа велика ко небо, Изнедрила Теслу да планета светли, Давала туђину кад имала није, У генима мог рода не отми ничије.
И Март ће да прође, ал`памћење не сме, Да силници моћни рушише нам земљу, Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши, Растурише све, ал`нам душа оста, Да се с мржњом бори, да дочека госта.
Времена памте да је Балкан врео, Да несреће многе баш одавде крећу, Али земља моја све стоички трпи, И још чвршће држи Лазареву свећу.
У Крушевачком позоришту 21. 3.2024. године, НА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ одржана је традиционална манифестација „ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ“. У свечарском делу програма додељена је и поклон слика Љубодрагу Обрадовићу, досадашњем председнику, као знак мале пажње за дванаестогодишњи рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ. Награду је уручио садашњи председник Милосав Ђукић Ђука, а слику је насликао Миливоје Минић, сликар из Крушевца. Мене је на слику подсетила и моја песма:
ПТИЦА БЕЗ КРИЛА
Златно-жути листови, помешани са зеленим, ветар неосетно пири… По неки лист увео, окрене се трипут у ваздуху, па се придружи онима, који су ту од јуче… И у друштву се умири.
Птица једна мала, на сунцу јесењем пред јесен ону праву, некако тужно покреће крилца, питајући се да ли ће је неко у пролеће видети здраву.
Та, хладна зима долази, када царују снег, мраз и северац… И сви беже, траже свој кутак, топли дом, а она не зна свог
лета правац!
Помислих: “О, птицо мала, како си слична мени… Немаш више своју љубав, немаш више свој дом.”
Али птица одлете и мисли несташе… Сунце бледо, без сјаја, намигну сетно, са надом да васиону пали и зађе неосетно… А моју душу дах туге преплави…
Да, ја сам сам… Тебе више нема… Птица сам без крила, а за лет се спремам!
У Крушевачком позоришту 21. 3.2024. године, одржана је традиционална манифестација “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ НА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ”. На манифестацији су Бранку Ћировићу Ћири из Ћићевца и Мирослави Смиљанић из Крушевца додељене ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет њихове поезије као и њихову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ и веома плодно, квалитетно, разноврсно и бројно стваралаштво у области књижњвног стваралаштва. Бранко Ћировић Ћиро је и познати и дугогодишњи гуслар. У свечарском делу програма додељена је и поклон слика Љубодрагу Обрадовићу, досадашњем председнику, као знак мале пажње за дванаестогодишњи рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ. Награду је уручио садашњи председник Милосав Ђукић Ђука.
Програм су осмислили и водили Светлана Ђурђевић Ђурђа и Милосав Ђукић Ђука. У поетско-музичком програму, наступили су музичари Иван Ђукић Ђука и Љубиша Боровац, а своју поезију говорили су присутни песници: Бранко Ћировић Ћиро, Мирослава Смиљанић, Слађана Бундало, Боривоје Бора Видојковић, Миодраг Глигоријевић Миган, Звездана Минић, Стефан Кнежевић, Гајић Надежда, Милош Ристић, Љубодраг Обрадовић, Јасмина Димитријевић, Мирослав Кркић, Велика Шошић, Милан Марковић Лака, Миљко Шљивић, Снежана Поповић, Драгољуб Марковић, Првослав Пендић Пенда, Милосав Ђукић Ђука и Светлана Ђурђевић Ђурђа./Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић./
Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.
