Белезгати знаде старо момче,
док му отац думи над главом.
Дроб је његов препун чевуја,
што је деда за црне дане посадио.
Док га дете из другог сокака дозива,
он хтеде само гргојати.
Мисли да једини ижумињати знаде,
добро ли се прешао није.
Кад са планине долети млада,
принц се крене кортеђавати.
Па јој покуша свући лигамбе са ногу,
она му рече да је мудоња.
Кад је дошло време поста,
сав метиљав он беше.
Мижерија свуда по трави,
мувар се пење низ одећу.
Паламуди стари песник,
оплакује сељака свог.
Па га душа крене престати,
прогони га српски род.
Веселин Мандарин
(Прочитано: 74 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.129 пута)
