ГДЕ СИ ПОШЛА…
Где си пошла
лепојко моја,
док запара улицу купа
и кад, мада смо скупа,
остајемо сами…
Где си пошла?
Зар не видиш
свет око себе,
зар не видиш
да птице лете?
Не, ниси ти више дете.
Зар не осећаш,
да твој живот дрема
и да ништа
од њега немаш.
Где си пошла
девојко што волиш досаду
и да се правиш важна?
Времена сад долазе влажна
и твоје минуте,
нећу ја да губим.
А ипак те љубим,
док зној прашину купи,
на овој улици,
у мору младих
и гладних.
Ипак те љубим,
лепојко моја
и хајде вечерас,
заборави
те окове и ланце,
те изговоре
и зле навике…
И довешћу
све вранце света
и кочију,
да нико не смета,
док слушам
твоје глупости,
о мору младих и гладних,
без мозга у глави.
Лепојко моја,
ти што волиш,
све што и ја,
ти, што док птице лете
и живот дрема,
знаш да ниси дете,
да си жена:
Где си пошла?
© Љубодраг Обрадовић
