Песма месеца маја 2024.

SVEDOČANSTVO

Čovek je stvoren od krvi i mesa,
drži u ruci jarbol života,
prašta i voli, mrzi i čeka,
čovek je otrov u obliku boli.

Borba srca i uma je česta,
savest je nekad daleki sprud,
gde ne dostigne priziva Sveca,
čovek je dobar, čovek je lud.

Napišite mi svedočanstvo
da sam u bitku sa sobom pao,
htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam i dao.
Izgleda da sam previše lud,
kad sam od samog sebe krao,
ja sam u bitku sa sobom pao,
sad nemam kome, sad nemam kud.

Čovek je biće, voli i mašta,
greška je uboga slast i obmana,
zakletvu daje da neće ikad
da ga obori suza slana.

I opet greši i opet prašta,
popušta lanac na zadatu reč
i opet samog sebe vara
čovek živi zbog ljubavi slep.

Htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam dao,
izgleda da sam po svemu lud
kad sam od samog sebe krao.
Napišite mi svedočanstvo
da nemam kome, da nemam kud,
napišite da živeo je
za druge dobar, za sebe lud.

AUTOR; Vesna Jakovljevic ©️®️

Napomena: Pesmu je za pesmu meseca maja 2024. odabrala Ljiljana Tamburić

 

BREZA

Čuj, kako mrmori vetar kroz usahle brezine grane
i pretešku dirljivu suzu što tiho iz stabla navire
dok lenjo se uspinje danak kao da neće da svane
da varnicom obasja reku, gde stablo nemo umire

Vidi, kako iz sna se budi mlada olistala lipa
pa korenom miluje reku da stablo svoje umije
gde prekrasno vodeno cveće preslatke nektare sipa
gde podno majušne izbočine vidra mladunce krije

Iz usahlog brezinog skuta bezglavo ptica odleti
da pronađe olistale grane, da novo gnezdo svije
i nikada više vratiti se neće da na berzu sleti
da nad teškom sudbinom kletom iskonsku suzu prolije

Gledaj, kako se duri nebo, iz oblake dažd poteče
kako nemirni talas života ponovo rekom plovi
dok stihija zapljuska brezu i ovo majsko veče
iz korena usahlog stabla izniče izdanak novi

autor
Jovica N. Đorđević

VOLEĆU TEBE I NAŠE BREZE

Ugledah tebe jedne košmarne noći,
kad no bolan ležah, povijena vrata;
majka se plašila pozivar će doći,
da me odvedu, znajuć da biće rata.

Tutnjalo je: “Biće rata, biće rata!”,
pogledi se sretoše u noći jeze;
pa zar opet mora brat na svoga brata,
svet je u haosu, ta sve je bezveze!

Očima pitah te: Za Amere, Ruse?
dok si sa vrata uplašena gledala;
jer oni su sila, baš u sve se mrse,
znao sam, da me vode, ti nebi dala.

Osmehom si me grejala kad odlučih,
da neću Ruse, da neću ni Amere;
od đeda, od oca, k`o dete naučih,
ako sam Srbin da časne su namere.

Na groblju časti davno glancah mermere,
sve zabludeli, uz crveno su stali;
ta znam, i njima behu časne namere,
Heroji! Glave dali, idejno pali!

Na stratištu lica, podbula i modra,
crveno pobi, oboji svet u crno;
daleko ostaše i Volga i Odra,
gde grešnik da zaseje sopstveno zrno?

Rođen u crvenom, sad u crno gledam,
budimo pametni, pa mi smo još mladi;
želim da volim, da nikome te nedam,
hajde, baš sa mnom, mlade breze zasadi.

Hajde da vodim te, lepoto, na Savu,
na reku što pamti, znam, ratove mnoge;
tamo da mrsim ja kosu ti garavu,
nikad više vojničke čizme na noge.

U meni, još uvek, ima tihe jeze,
a ti me, snenog, vodiš pod ruske breze;
svet je u haosu, opet svet bezveze,
opet u zbegove i navlači reze.

O, pa zar je bitno: Ameri, il Rusi,
ja hoću da zrno u tebe usadim;
pa nek padnu u vodu sve moje teze,
voleću tebe i samo naše breze.

© Branko Mijatovic 2024.god.
Iz zbirke “Crni čovek” 1995.
Zastupljeno u izabrane pesme
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018.

НИСАМ МОГЛА -Здравка Пап

Нисам никад могла
Пронаћи мир у тренутку
Среће, туге и беса
Бројим до десет да се смирим
Лаж ме погоди у срце
Мир желим у обе руке

Нисам никад могла
Песму да запевам
Кад душа плаче
Почнем да јецам
И успомене по јастуку
Са сузама слажем

Нисам никад могла
Зло да пожелим
Душу да нахраним
Срећа ми крива није
Од љубави извежена
Моја је умрла давно
У додиру лажном

Нисам никад могла
Истину да кријем
И претварам се лажно
А знам да патиш и плачеш
Више од мене и да туга твоја
Буде утеха моја ….Нисам могла!

Промоција књиге – САН НА ОБЛАКУ – Горан Минић

Народна библиотека Брус и Уружење песника Србије – ПоезијаСРБ 31. 5 2024. године у 18:00 часова у читаоници Народне библиотеке у Брусу организовали су промоцију књиге поезије „САН НА ОБЛАКУ“, аутора Горана Минића.

Пред бројним посетиоцима наступили су, поред аутора Горана Минића и: Светлана Ђурђевић – рецензент, Милосав Ђукић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Љубодраг Обрадовић – песник, Даница Гвозденовић – песник, Саша Милетић – песник и Слободан Радичевић –  новинар. Музиком је промоцију оплеменио Александар Милановић. Промицију је осмислио сам аутор, а водитељ промоције била је Јасна Ракићевић. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић. Прочитајте неколико Горанових песама и знаћете зашто и знаћете зашто је поезија бекство од чемера живота.

КАД ДОЂЕШ У БРУС

Кад дођеш у Брус
У ноћ разбукталог пролећа
Ти само зажмури
Да не видиш како плачем

Кад над Брусом
Спусти се боја тишине
И умре још један дан
Пробудићу се у тами
А тек по који пролазник
Наиђе

Време је немо између нас
Небо је затворено
За моје очи
Док корачам плочником сам

Кад дођеш у Брус
Само ти нећеш видети
Игру звезданог неба
И свице како тугу деле

Кад дођеш у Брус
Ја нећу гледати твоје дубоко ћутање
Када се угасе моје очи
Можда и тад заплачем
А ти немој касно је за кајање

Кад дођеш у Брус
Видећеш кораке туђе
И немирне трагове сенки
Чућеш звона
У мирису подневне кише

Пожутели лист
Пашће недалеко од тебе
И са кишом однети све трагове.

© Горан Минић

Настави са читањем “Промоција књиге – САН НА ОБЛАКУ – Горан Минић”

JEDNA SUZA-Miroslav Krnjeta

Nema suze nema pomena
nad dušama koje odnese Drina
samo vetar nosi rekom jauke
tamo gde zveri preklaše nevine
i goloruke.
Savom krvava trava raste
a vrbaci odjekuju krikovima užasa
u mukama tu pevajući,slomljene bacaste,
vi čopori dželata,horde besnih pasa.
Rodila vas vatra gladni ljudskih duša
vodila želja zgazi Jovana,satri Miloša,
parola pali krst Pravoslavlja
u pepelu i kamama zatri cveće Svetosavlja.
Srbijo samo stradanjima te kitili
pred streljački vod stavili,
sa neba kišama smrti živote gasili
lešinari sa svih strana Srbiju čerupali.
Iz stotine jama lelek se čuje
u tami mučenika kosti grob traže,
sveće,opelo,kako ljudski dolikuje
da duše namučene nađu najdraže.
Srpski rode teško je do slobode
istina daleko a tako je blizu
šakali nam sa izvora piju vode
stradalima na stratištima kosti grizu,
vetrovi sveta hoćete li za Srpske
mučenike upaliti sveću,dati mira,
pustiti bar jednu suzu.

ПЕСМА -Здравка Пап

Носим бисер око врата
Од песама мојих
Некад им се дивим
А некад ме боле
Све зависи
Којој песми
Срце предам

Живим жеље
Кад се обистине
Стихом ја их китим
И надам се опоравку

Све су песме моје
Ко шарени букет
Миришу на срећу

Склопом руке око тебе
И не дам ти да одеш
Док се жеље не загрле
И заједно запевају

ЛАСТАВИЦА – Душан Комазец

Фијакер стари лута стазама ми далеким.
Док небо капље, чујем ону љубавну, нашу?
Жубором чемер душа, ати немиром неким.
Откуд теби та песма, из срца кочијашу?

Жеђ је! Крчма крај пута, свуд’ омркнуте веђе.
„Жицу” ми виолина, отужна, танкоструна.
Ниоткуда ни абер, осмех је злопоглеђе.
Залуд ми пиће точе кад чаша није пуна?

Опијен вином, разум у игру корак носи
и песмом, којом тугу Цигани сетни, стари
у лелек расточише. То жалну љубав проси
ово слабачко срце што чежњу неимари.

Тек утољењем жеђи на лице осмех синут,
када ни један абер не знани тихнут рај.
Покаткад, на тренутак, када пожути минут
у непребол се вине давно изгубљен мај!

С неба бледуњав месец зажути реку зрењем.
Казала ми се тајном, ни помоз Бог, ни род?
Ђаволаст ли јој осмех, заболи срце мрењем.
Немир бехара снима, слађан је недира плод!

Дан за даном чезнутљив, отрова немирима.
Пожелех да драгињам, небо обесни бешње.
У зао час ми наум, око јој громовима!
К’о нечекана радост, с њених усана трешње…

Окишила ме јесен, осмех са лица минут?
Жуд јој заиска море, тамо где лимун жут.
Опет ме сетом туга, бисер с ђердана скинут.
Ласта полеће к’ југу, месец је испраћа љут!

Мало је ово срца за бол непоиману!
Бледог од махнитости виђале мене жудног
горе, реком без краја, до мора. Со ми на рану!
Помрчином ми око на стази узалудног.

Суђаје да л’ су злобом за дар ми иштале клет
кад нису за аманет ни туга, ни овај жал?
Драгињам с блудницама, крилу је уминут лет.
Море је безнадежја. Беспутни носи ме вал!

Svedočanstvo

SVEDOČANSTVO

Čovek je stvoren od krvi i mesa ,
drži u ruci jarbol života ,
prašta i voli, mrzi i čeka,
čovek je otrov u obliku boli.

Borba srca i uma je česta,
savest je nekad daleki sprud,
gde ne dostigne priziva Sveca,
čovek je dobar, čovek je lud.

Napišite mi svedočanstvo
da sam u bitku sa sobom pao,
htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam i dao.
Izgleda da sam previše lud,
kad sam od samog sebe krao,
ja sam u bitku sa sobom pao,
sad nemam kome, sad nemam kud.

Čovek je biće, voli i mašta,
greška je uboga slast i obmana,
zakletvu daje da neće ikad
da ga obori suza slana.

I opet greši i opet prašta,
popušta lanac na zadatu reč
i opet samog sebe vara
čovek živi zbog ljubavi slep.

Htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam dao,
izgleda da sam po svemu lud
kad sam od samog sebe krao.
Napišite mi svedočanstvo
da nemam kome, da nemam kud,
napišite da živeo je
za druge dobar, za sebe lud.

AUTOR; Vesna Jakovljevic ©️®️

ВЕЛИКА ЗЕМЉО – Андреја Ђ. Врањеш

ВЕЛИКА ЗЕМЉО

Кад у ратном вихору гориш, кад покушавају да те задаве, да те нема на географској карти. Свету целом објављујеш лепоту, којом задивиш. Супротна злу постојиш као његова негација. И ДОК СЕ УМИРЕ, концертне дворане твоје се пуне. Руски народ слуша и гледа разнолику уметност, славећи премоћ духа. Раскош велике уметности, коју ствараш, потхрањену у времену представљаш лучу у мраку векова.

Русијо бајко чију прошлост унуцима читају баке, у себе скрита, остајеш вољена као светиња. Ко жели доћи као пријатељ, да те угледа очаравајуће нежну, може доћи са које год стране жели, доживеће те нигде сличну. Али ако се поремећеног сећања дрзне да у утроби лепоте твоје распали огањ уништења, онај ко те погледа очима мржње изгубио је битку, преварило га је зло страшног невремена, заболела немоћ. Ко је руску земљу хтео да украде, ко се трулим задахом унео у мирисно лице верности слободи, остао је осрамоћен ружноћом накане. Русија остаје довека свеколика инспирација. Тече вечита, непресушива, река у којој се купају сан и јава, од запада њезиних страна, до истока. Русијо грано, Русијо пољано, најдража си кад се волиш тајно.

„НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ МЕ ПЛАНЕТА У КОЈОЈ НЕМА РУСИЈЕ“, Председник РУСИЈЕ Владимир Владимирович Путин.

Настави са читањем “ВЕЛИКА ЗЕМЉО – Андреја Ђ. Врањеш”