Добродошли!
Ти си ме знао и разумео
И пристао на све заблуде и жеље
И говорио да још има времена
Унео си у љубав
Све што си волео и желео
И увек си био ту крај мене
Трчао си да ме обрадујеш
И признаш да сам ти једина
И загрлиш обема рукама
Волео си моје шале
И крао уздахе и тугу
И чувао радост и срећу
И веровао у нас двоје!
Stigao si kući danas
Dočekaše te tvoji
deca i žena
Svi živi i zdravi
A ti, dal na tren pomisliš
Dal se duša boji
Od onog što ruka ti pravi
Dal u sreći što te okružuje
Nesreću osetiš u trenu
Dal savest te optužuje
Što ubio si tuđu decu i ženu
Vojniče, najamniče
Dal srce zaboli
Dal iz njega crna ruža niče
Kad legneš kraj svojih
Na kraju dana
Dal pomisliš bar na bezbroj rana
Krika do neba
Na koru hleba
Što zastade u ustima malim
Kad tvoja strela pogodi metu
Da li žališ
Što prekide pticu u letu
Настави са читањем “Što prekide pticu u letu – Nebojša Stanojković”
ДА ЛИ СИ НЕКАД
Да ли си некад ћутао дуго
Па пробао тишином да победиш себе
Да ли си тада разумео друге
Који никад нису разумели тебе.
Да ли те тишина у прошлост враћа
Па сваког греха мораш да се сетиш
Да ли у дубини душе паћеника
Свој бол додирнеш или га осетиш.
Кратко се траје за путеве дуге
Живот крај нас у мимоходу прође
Кад дођемо себи па се приберемо
Живот већ далеко, а старост нам дође.
И не стигнеш ништа да учиниш за се
Увек корак ближе а три назад ходаш
Све мислећи ту сам, ево стижем живот
Кратак ти је корак, брже, брже мораш.
Ал’ не жали друже што репризе нема
Три живота нова научио не би
Да победник зна се још даном рођења
Само тихо чека, гледа сновиђења.
И све би зрачак,
и ко санак прође
Чекање је само истина и јава
У чекању силном истина нас чека
Вечност је за Бога, земља за човека.
Настави са читањем “Да ли си некад – Драгојло Јовић”
Прапорцима окићени,
Љути ати пољем јуре,
Као ветром ношени су,
Камо иду, куда журе.
Ко окити и потера,
Те прекрасне коње вране,
Па их тера и соколи,
Да му који не застане.
То је млади мома дичан,
Упрего је своје ате,
Па побег’о сватовима,
Да не могу да га прате.
Пре сватова први стиже,
Кад га самог млада спази,
Отргну се, пресрете га,
Обичаје све погази.
Мили дико, мила моја,
Моћни ати заридаше,
Загрљајем и осмехом,
Једно друго дариваше.
Завет то је искрен био,
Запечаћен ту пред свима,
Да ће живот проживети,
Окупани осмесима.
Упиј се у мене
и састави жељу,
украси нашу срећу
у којој смо загрљени.
Упиј се у мене
и немој се крити,
попиј ме до дна
и сакриј се у жељи.
Упиј се у мене,
Постани тајна
грли ме сузом
и прогледај у оку
Упиј се у мене
залиј ме срцем
и немој ме жедну
никад оставити.
Nigde hlada ni drveta
Nigde cvetak da procveta
Samo korov do korova
Klone telo zbog otrova
Настави са читањем “Srce u očaju luta – Nebojša Stanojković”
Na proplanku jedne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru
Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji
Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje
Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema kome on cveće da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža
Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da istekne vreme
da se s dragom srećan upokoji.
autor
Jovica N. Đorđević
Некада давно, били смо једна звезда на небу,
сијали у виду једне душе.
Када се десио колапс
и све претворило у материјалност,
звезда се поделила на два дела.
Та два дела једне душе постала су
два тела једне целине.
Осликавала се судбина у оба дела,
разливале се емоције у дуалитету
трагајући за својом половином.
Једног дана, препознаше се
и у страсти спајања изгубише.
Засветлеше те половине опет у једну целину,
али на овом свету важе другачија правила
него у Универзалној сили душа.
Овде је свака морала да буде раздвојена
како би порасла и научила да сија као једна.
То је било болно искуство
које је оставило вечити траг чежње
у којој су се губиле мисли и емоције.
То је био свет у коме је стварност саткана од правила
у којима не може да живи једна чиста
и искрена душа Универзума.
Gle, kako mi lice crveni od srama
razapet u grehu malodušnog bića
ništavne mrve u očima Avrama
utkane duše u ljušturu slabića
I svaki mi korak kao kletva prati
besomučna mis`o biće mi prožima
da li sebe mogu još čovekom zvati
da l` u krvi mojoj još ljudskosti ima
Voozino seme Salmanovog sina
i Ozija mudrog što Jatama rodi
da l` mi umom teče njihova bistrina
il me grešna staza ništavilu vodi
Korača mi noga nedostojna puta
plahovita duša od greha se pazi
kroz trnje i šiblje ona večno luta
da na svete stope nikada ne zgazi.
autor
Jovica N. Đorđević
06.07.2024g.
