Тајно моја, што пламтиш у дубини,
скривена од света, сама сагореваш.
Попут сенке, обавијаш ме тихо,
у жељи да ме заштитиш од свих.
Тајно моја, помешаш мисли,
у мени олује покрећеш.
У сновима ми долазиш нежно,
пољупце крадеш као лопов ноћи.
Тајно моја, ветром ми шапућеш,
и даље сам твој.
Бежиш у тајновитост, страхујеш,
јер љубав те прати, а ти је избегаваш.
Тајно моја, били смо слаби пред том ватром,
изгубили смо оно што нисмо разумели.
Али чекам те, да се вратиш,
и загрлиш ме без речи,
као што смо једном знали.
РУЖО-Здравка Пап
Ружо, ружице,
лепото, дивото,
семе красно
и прекрасна бојо,
замириши ми срце
лепотом твојом.
О, како ћу, ружо,
ја без тебе!
Кад моја душа
крене далеко,
да ми је семе
из душе да никне
и мирисом замирише,
да душа почне да дише.
Бекство
Одјек мог вриска путује неистраженим пространствима.
Глас који се чује из вртова цветних
Ја више не препознајем.
На зидовима тамнице мог сећања
Канџама вреба страх.
Покушавам очи да отворим (да нестане мрачни угао твог сокака).
Мој нагон бекства – сломљени –
Покушава да прекине челичне окове у мојој подсвести.
Непрестано расте жеђ за заборавом.
Недовољна је пустиња да упије крваву кишу суза
И песком прекрије бол мојих сећања.
Нек затутње силни оркани!
Нек се извију из мог тела сва торнада!
Подсвест ствара огромну лавину и незадрживе бујице –
Да смрве и заувек однесу све заклетве мени остављене.
Један бели голуб у часу раскрвави крила
У лету трновитих речи.
MORE-Miroslav krnjeta
Vetar nosi srce
preko plavog prostranstva,
eh da sam poput ptice
krilima da preletim
nepoznata blaga plava.
Kolika sila plavetnila
kakve lepote mora,
ostario bi diveći se
do slepila,
jer dušu zove morska zora
tamne dubine i milovanje maestrala.
Uronio bi u talase
da me nose preko plavog džina,
sijala bi duša usred nepregledne mase
ljubila srce morskih dubina.
lJubio bi tvoje nemirne usne
gledao penušave talase besne,
grlio tvoja olujna nedra
plovio pod udarima vetra.
Samo da te dodirnem
samo da te gledam,
u predvečerje da se vinem
do bronzanog horizonta
da ti se predam.
E da mogu po talasima da hodam
da vidim,osetim najudaljeniji kutak,
mogao bi sve da prodam
sve bi ostavio za taj trenutak.
Galebe kako si srećan
stražariš nad plavim carstvom,
ptica si a tako moćan
večno vezan posejdonovim božanstvom.
Čeznem za dubokom dolinom
tvojih bića
patim za plavom nevestom
srce sanja morskog konjića,
radosti duše vratiću se
detinjstva cestom,
u plavom zagrljaju je moja
jedina iskrena sreća.
MED
Oblak jastuk mi svileni.
Mesec fenjer zlatni.
Vetru sestra sam rođena,
Zrakom Sunca odevena.
Livadske cvetove mirisne
zamahom ruke zbiram.
Bagremove šume guste
očima ispijam.
Mašinerijom vrelog srca
čist nektar ispuštam.
Sleti,Pčelice . . .
Božanstven je raj.
Samo o’ suzama nećemo.
One su gorki greh.
S usana dušo,
izvire mi med!
CRNOGORSKI ORO
Salomili starom Orlu moćna krila,
dvore su mu, operjali, porušili;
gorostasi, deca, od njeg` iščilila,
k`o dušmani celi život da su bili.
Ostarelog cara neba ne poznaju,
u tuđini kletoj poreklom se diče;
dok mu život odavno se bliži kraju,
na njega moćnoga tek što stasom liče.
Mladost protutnjala, sustigla ga starost,
sa starošću bolest, tuga i hladnoća;
prohujala sreća, spoznao je žalost,
i da od bolesti teža je samoća.
Održ`o je ponos, lešinar ne beše,
snemoćao, sam je sebi vid`o rane;
iako mu tići odred` sve uzeše,
gladovao, al` ne beše poput vrane.
Za lešinom ne poteže moćni Oro,
držala ga samo vera da će doći;
molio je: “Ne svanjavaj rujna zoro,
ako moji neće nikad dvorem proći!”
Na ruini da podignu dvore nove,
tu da dignu, začnu, novo pokolenje;
porušena groblja, crkve, da obnove,
ljubav da probude, neće sažaljenje.
S vrh Timora Oro gleda u daljinu,
oslepeo bolje vidi, Bog mu dao;
čulom oca još se nada, ćeri, sinu,
a kad dođu s Timora će u urvinu.
Na tren da ih vidi samo, da prigrli,
zna u njima krv njegova da još teče;
a onda će tamo ge s` pod starost hrli,
u ambis se bacit` kada padne veče.
Negde u kanjonu đe Morača teče,
s` vrha Krnje Jele, sa Serdar Mijatom;
od svijeh Mijata ponosnog preteče,
susrešće se Oro k`o s rođenim bratom.
Orlova je mnogo dunjalukom belim,
al` jedan je crnogorski, moćni, Oro;
zato vapi, moli, svojim bićem celim:
“Dok tići ne dođu, ne svanjavaj zoro!”
POSLEDNJI PUT – Bakira Mavrić
POSLEDNJI PUT
Izgubio sam te zauvek,
I ti se nikad nećeš vratiti,
Izgubio sam te,
Jer nisam verovao u ljubav,
Ostavio te samu i otišao u ovaj pakao,
Mislio sam da nećeš otići,
Verovao da nećeš želeti
Da se naša priča završi,
Ali sve je gotovo,
Gledao sam u tvoje oči,
Poslednji put,
Uronio sam u sliku sećanja i uspomena,
Poslednji put da vidim tvoje lice,
Da milujem crnu, gustu kosu.
Настави са читањем “POSLEDNJI PUT – Bakira Mavrić”
ДУША ПУНА СВЕГА – Вера Миливојевић
ДУША ПУНА СВЕГА
Навикох се живети са мало
да је више неби ваљало!
Учили ме томе сви у кући
па ме никад немање не мучи!
Имам само што ми Господ дао
а шта треба најбоље је знао!
Горе небо и васиона цела,
доле земља роднога ми села!
Око моје сиротињске куће
са птицама чета деце гуче!
Сви смо здрави, весели и чили
и поштено хлеб свој зарадили!
Крај иконе наше крсне славе
мирно чекам и испраћам дане!
Мили Боже, на свему ти хвала,
да не буде никад што не ваља!
© Вера Миливојевић
ЦВЕЋЕ И ОСМЕХ -Здравка Пап
Најлепше је осмех
завити у цвеће
и просути по планети.
Осмех и цвет
нек иду из руке у руку,
да завлада радост на планети.
Баш је лепо
кад те осмех
пробуди са цвећем
и обасја срећом срце.
Нестајање
Ја сам све своје године узалуд за љубав бачене
Опевао у својим песмама.
И нема више суза.
И нема више бола.
И нема више неостварених жеља.
Храбри ратник са фронта прободе
Моју утробу бајонетом,
Солунац, изгладнели, промрзли,
Из очаја.
Више нема чари,
Нема више узбурканог мора у време буре и олује.
И нема немира док се чује прасак страшног грома.
Све постаје за трен – тама.
У трену престаше некадашњи дани (утонуше у сан).
У трену засу ме језиви страх.
И све наједном поста гробна тишина.