Аутор: Dejan Milošević

Одјек мог вриска путује неистраженим пространствима.

Глас који се чује из вртова цветних

Ја више не препознајем.

На зидовима тамнице мог сећања

Канџама вреба страх.

Покушавам очи да отворим (да нестане мрачни угао твог сокака).

Мој нагон бекства – сломљени –

Покушава да прекине челичне окове у мојој подсвести.

Непрестано расте жеђ за заборавом.

Недовољна је пустиња да упије крваву кишу суза

И песком прекрије бол мојих сећања.

Нек затутње силни оркани!

Нек се извију из мог тела сва торнада!

Подсвест ствара огромну лавину и незадрживе бујице –

Да смрве и заувек однесу све заклетве мени остављене.

Један бели голуб у часу раскрвави крила

У лету трновитих речи.

Ја сам све своје године узалуд за љубав бачене
Опевао у својим песмама.
И нема више суза.
И нема више бола.
И нема више неостварених жеља.
Храбри ратник са фронта прободе
Моју утробу бајонетом,
Солунац, изгладнели, промрзли,
Из очаја.
Више нема чари,
Нема више узбурканог мора у време буре и олује.
И нема немира док се чује прасак страшног грома.
Све постаје за трен – тама.
У трену престаше некадашњи дани (утонуше у сан).
У трену засу ме језиви страх.
И све наједном поста гробна тишина.