ŽOZA SBEĆA

Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio čoveka
kada je drvo tražilo vodu
Mlado je htelo srećno da se igra
stariji da grade kuću od pruća
biljka je slutila da koren truli
voda mutno potekla izvoru.
Nešto se zbilo lutajućim nebom
nešto se krilo u beskrajnoj šumi
imalo je snagu koja cepa vazduh
nešto je palo kriknuvši crveno
Proleća sivog svirepog doba
upaljena je sveća za pokoj suza
ali još teku i nema im kraja
one su reka sa uzvodnim tokom
Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio ženu
a smrt im ušla besno u srca.

ДА ЈЕ ОВО ЈУЧЕ -Здравка Пап

Да је ово јуче
Убрала бих снове
И сањала нове

Да је ово јуче
Горела би туга
И плакала душа

Да је ово јуче
Украла бих наду
И делила по свету

Да је ово јуче
У протесту интереса
Падала би киша..

Biram

Biram

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

САН – Миљана Димитрић

САН

Ех, моје сунце драго
Очи моје миле, уснила сам санак
Да ме пољубци у зору буде.

А у зору тихи глас ми збори
Пољубци су твоји вечни
Да ли ће им доћи крај?
Вечној љубави блистави је сјај.
Настави са читањем “САН – Миљана Димитрић”

Kažeš

Kažeš

Na zemlju je pao težak mrak
ni trag sunca
ni jedan jedini zrak
zavladalo crnilo
boleština vlada
ubijena je nada
svakog mrzi svak

ma čuješ li ti sebe
budaletino blentava
ili ti je glava isprana

Kažeš

preživeće samo snalažljiv i jak
pa sve i da je tako čak
gde ti tu sebe vidiš
kad si kao puzavica
mlohav i mlak
dal’ misliš da po tebi ravnja se svak

jesi li ti ikada čoveka sreo
il’ misliš da svet je samo amebe deo

Kažeš

trebalo bi gledati samo sebe
a zaboravljaš il’ ne znaš
da život je kratko ćebe
ne možeš pod njega stati ceo
uvek viri neki deo

Kažeš

ne budi luda
ne voli te niko
razumem te, ti si ne voleći
na nevoljenje sviko
i važan ti nije niko

A sad počuj i ti mene
meni je hladno čak i ako tvoje kameno srce zebe
briga me za pravila i savete tvoje
čuh ti svaku reč

Kažem

ćuti ako reči ti nisu lek
ako ne znaš i ne umeš
plač i smeh istovremeni da razumeš

Kažem

crnilo je svako za neko vreme
mrak kao testo gust
nije mi gušt

Kažem

nastavi put ka svojoj rupi
tamo te čeka mrak i očaj ljuti
a mene pusti
mrak će razgnuti ovi prsti

pesmom ću zoru izazvati
zora će nova sunce da vrati
lišće će sa mnom zapevati

kiša će tugu svu sprati
i ja ću zaigrati
bolesnog prigrliti

Kažem

u meni tog straha nema
koji bi životu bio zamena.

Svetlana Tadić

СКАДАРСКА Александар Недовић

 

Ноћима плаче небо над Београдом,
Тмина је, лампе чкиље, једва сијају.
Царује пуста поноћ душом балканском,
У сенци модрих звезда лутам Скадарском.

Посматрам људе кроз прозоре времена,
Кафане ко музеји тајне чувају.
Под сваким кровом нека прича скривена,
У свакој чаши ехо твога имена.

Самотно срце тражи спас од лудила,
У грозду лажне среће, вину руменом.
Знам да је грешка, да би ме осудила,
Али на овај дан си ме пољубила.

У свакој песми слово да ме растужи,
Стих или тужна строфа, безброј сећања.
И виолина жели да ме оптужи,
Па сипа со на рану, бол да продужи.

Победник, свитање и укус пораза,
Сломљеном срцу зора гаси надања.
Милује киша сваку бору образа,
У бари видим странца тмурног одраза.

Јутро и ушће река испод тврђаве,
На месту наше клупе, храст је посађен.
Иницијали, срце, даске пропале,
Уједом времена, прошлост су постале.

Александар Недовић

Ko si ti?

U koraku ti slutim mir, čvrstinu i postojanost.
U očima ti čitam
duboke nemire,
besne i teške bitke.
Ko si ti?
Rodjena na razmedji dva sveta
detinji strah te odaje
a tvoja snaga plaši
Ko si ti?
Otkud to da su se ukrstili putevi naši
čime sam te prizvao?
i zašto bez tebe ne mogu,
dok od tebe bežim
svom snagom svojih nogu?
Ko si ti?
I zašto tako mirno čutiš
dok duša gladna
odgovore čeka?
iz kog si to pristigla veka,
ko te osim mene
još priziva i čeka?
Ko si ti?
Iritira to tvoje ćutanje
blagi pogled
i osmeh naivno veliki.
Duboko u mene ponireš
teraš me u nepoznato,
u beskrajno lutanje,
traženje tebe u meni.
Ko si ti?
I otkud ti pravo da mi se u misli tako bahato nastaniš,
da mi oči i
dušu tako raskošno hraniš?
Ko si ti?
Osećam da mi nećeš reci
čak i ako te brutalno napadnem,
čak i ako inatno se okrenem i nestanem.
Znaš da vratiću se opet
tom čudnom magijom privučen,
nemoćan da od sebe pobegnem,
nemoćan čak ni da trepnem dok me tako gledaš,
na dlan mi dušu stavljaš
kao da ih bezbroj imaš.
Tiha, mirna,
u nekom svom svetu zagubljena,
za mene gotovo
nemoguća, nestvarna žena.
Ko si ti?
Osim iskonske ljubavi čiste
Imaš li drugog imena?
Svetlana Tadić

ЗЕЛЕНЕ ЗОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ЗЕЛЕНЕ ЗОРЕ

Можда ће зоре свањивати зелено,
људи живети зеленије,
можда ће бити лепше, заједно отићи,
можда ће се волети префињеније?
Настави са читањем “ЗЕЛЕНЕ ЗОРЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЈЕДНА ЈЕ МАЈКА – Саша Козић

ЈЕДНА ЈЕ МАЈКА

Јутро мирише на јабуке
са ормара моје мајке.
Мирис кафе
се опојно шири…

Не причамо ништа,
док ми мајка маже
пекмез на хлеб.
Разумемо се.

Настави са читањем “ЈЕДНА ЈЕ МАЈКА – Саша Козић”

UKLETA POSTELJA

 

Posteljom mojom samo bludne prolaze,
lepe me žene na bokovima nose;
sok života isišu, potom odlaze,
ostaje postelja, vlažne vlasi kose.

U zanosu slatkom njihali smo tela,
pustahija, pesnik, svaku sam voleo;
svaka j` bujne kose po meni rasplela,
još ni jednu nisam bludnu preboleo.

Može biti da sam tužni rođak smrti,
kom ljubavi ginu čim do njega dođu;
u vaceru strasti kad se sve zavrti,

sve moje bludnice kao sanak prođu.
Znam, jedna ostaće, zavoleće mene;
nisu baš sve kurve, nisu baš sve žene.