Живу рану
са собом носим,
она ми шапуће:
Где су јој груди,
шта још чека,
што не иде
од тебе?
Где су јој груди,
кад је у мом срцу
почела да трули.
Гледајте људи,
живе ране нема
и њој нема лека!
ТАЈНА НИТ
Свака песма тајну скрива,
у њеним стиховима душа почива.
Читај пажљиво нит по нит,
да не замрсиш почетак ни крај,
да не останеш без одговора,
који ти можда треба.
Кроз песме плетем жеље,
често и оне никад остварене.
И док рука пише, а мисли се роје,
уморно је срце моје.
После мене остају успомене,
песме ове које бледе,
које су мени све,
а вама можда ништа не вреде.
KORAK
Ne koračaj za mnom, stope mi ne prati
pusti neka pogled ka svetlu ti krene
tri novčića zlatnih ti Harunu plati
neka zamru na me tvoje uspomene
Niti pogled suzni bacaj u daljinu
mene kletva crna kao sudba prati
godine sam svoje darivao vinu
bolno srce tebi ne zna da se vrati
Ako ti iz oka suze na tren kanu
kad se zlatni zveket začuje na lađi
ti okreni glavu tad na drugu stranu
nove srećne pute samo za se nađi
Al’ ako ti korak ipak za mnom krene
prati zvuke pesme veselih cigana
naći ćeš me tamo gde su uspomene
gde još duga ljubi srećni smiraj dana.
autor
Jovica N. Đorđević
07.12.2024g.
ТИ И ЈА – Бранко Мијатовић & ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић
ЛИЧНА КАРТА -Здравка Пап
Састави жеље које ћуте
И које се надају да ће
Пронаћи пут до истине
И покушај залечити ране
У гробницу што те шаљу
И немој очекивати помоћ
И реч потврде и извињена
И немој тражити љубав
У човеку без емоција
И позиву који те уверава
Да будеш исти ко други
И немој одустати од себе
И Божије воље да се спасиш
У искрености и поштењу
Која је твоја лична карта
Greh
Nemoj…
Ne peri svoju savest tudjom dušom, greh je..
Gledah te svojim očima..slušah svojim ušima..
Ne trudi se da me ubedjujes
Ne trudi se o duši da zboriš, kad u svakoj rečenici dabogda ti se krije
Uzalud ti je sav trud i muka, uzalud bese moja pružena ruka
Dok djavola ljubis, Boga u usta ne uzimaj, istim te Bogom molim
Mišljah, verovah ti jednom da umes, da voliš
Sad vidim da sve je bilo farsa, predstava dobro smišljena u kojoj ti si
I reditelj i glavna uloga.
Samo me mimoidji, produži dalje
Ničega vise tu za tebe nema
Ne peri svoju savest tudjom dusom, greh je
Samo ti o oholosti i samoljublju ne govori
Najbolji su to prijatelji tvoji.
Odavno vec
Odavno već
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju
Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje
Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda
Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče
Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče
Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog
Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju
Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.
Trag
Trag
Nevidljiva crta
Sa dva kraja
Ne vidis trag
Ne osecas
Ne mislis o njemu
Ne treba ti
A svud je po tebi
Obelezen si njime
I onda svane dan
Kad ostaneš
Na svetu sam
Ozivi trag
Vrati se secanje
Bol na vrata zakuca
Nece trag iz srca
Osetis miris
Gusi te ponos
Boli te sunce
Izdaje srce
I jaca taj trag
Nekad nebitan
Sada bolno drag
Jedino sto imas
Jedino sto si
Mogao da das
Nisi ni znao
Da ona ostavlja
Trag
Beskrajno dubok
Previse jak
Mirisom te mami
Zivog coveka
Sahrani
Trag.
СНОВИ -Здравка Пап
Док снови плове
И казаљка на сату жури
Ти си на пола пута до мене
И саветујеш ми да се уозбиљим
И престанем да сањам и маштам
И загрлим истину која ме нервира
Снови се жале на машту
И не желе да стоје у месту
И никад не дочекају срећу
Нећу престати да маштам
И сновима излечим душу
У којој је твоја слика
ПЕСМА МЕСЕЦА НОВЕМБРА 2024..
Песма месеца новембра по избору Љиљане Тамбурић је песма Александра Недовића САН СТАРОГ АЛАСА
САН СТАРОГ АЛАСА
Неуморно време брзо пролази,
Промичу ми дани као трептаји.
У неповрат живот тихо одлази,
Тужном крају, злу ил’ рају, потаји.
Једном ћу да кренем, да се отиснем,
У дрвеној шајци стазом немира.
Да ревир у души веслом потиснем,
На пучину мора, душу свемира.
Судбини у поход ћу запловити,
Једрењаци бели ће ми трубити.
Као обешењак ћу забродити,
Свитањима лепе жене љубити.
До паса ћу густу браду пуштати
И на пруге мајцу плаву носити.
Са лађама царским свуд ћу лутати
И уместо туге срећу просити.
Ко славни Магелан док откривам свет,
Са палубе често замишљаћу њу.
Пратиће ме верних албатроса лет
И најлепше звезде, ко у једном сну.
Носићу и шешир, очев, сламени,
Док браздим са сидром страшне таласе.
Да дрхтаво море спокој замени
И смири морнаре, моје аласе…
У плавој даљини наћи ћу свој мир,
У маленој чарди покрај обале.
Па ту у тишини нек ме узме вир,
Крај животног друга, шајке пропале.
Старим Апатинцем реком лађарим,
Грабим прилику, сваког новог јутра.
Док надиру седе ја још сањарим,
Говорим у сну да одлазим сутра.
Неуморно време руши надања,
Живот као галеб журно пролети.
Касно је за жеље, пуста маштања,
Збогом океани, снови проклети.
Александар Недовић