Iz poeme:
Legenda o Kosti Vojinoviću
9.
U decembru, u poznu jesen, sedamnaeste,
Da unište ustanike vrle, smele,
Potere su rešetale ogolele šume česte,
A zasede opsedale tužna sela, staze bele…
S jastrebačkih snežnih kosa,
U seoce, slobodarsku, Alabanu
Siđe Vučko i njegova žena Rosa
Da preuzmu municiju i suvu hranu.
Vojinović i neznane tri komite
Ostadoše, nedaleko, iznad sela,
Iz šljivika brzom paljbom da ih štite
U slučaju da je selo zla zaseda zaposela.
A kad Rosa stiže sama na sred sela
Dočeka je jatakinja u suzama, nevesela…
Beše jasno ali kasno: i paljba je započela…
Bezometkom veze Rosa, mirna, smela.
Iz zaklona mauzerom Vučko reže…
Vojinović i precizne tri komite
U pokretu Rosu, Vučka vatrom štite.
I Bugari, iznenadno, divlje beže.
Nasta tajac.Mali odred napred kreće
I ne sluti da zasede stoje jače, mnogo veće.
Vojinović i ne sanja ratna sreća da ga neće…
A o tome Vučko Pantić ukazuje na sledeće:
10.
Sred seoca Alabane
Kad Vojvoda bojak vodi
Staru ranu vrelo tane
Tad slučajno opet zgodi.
Iz zle rane dok rumena krvca lije
Kosta kaže:”To za mene ništa nije!”
Kako nije, kad ta rana boli, peče…
Zato Vučko u rumeno zimsko veče,
Dok još borba, traje, teče,
Svom vojvodi hrabrom reče:
”Tvoja rana mora da se brzo zbrine.
Vodiću te ja u Spance do tazbine.
I dva druga, dok noć traje, uz doline,
Preko luga i potoka i čistine,
Na istom atu jure, žure u Grgure…
Tu ih stiže zimska zora.
Vučko dalje ne sme, neće…
Da se vrati natrag mora…
Bez ikoga i bez sreće,
Sad sam osta ranjen Kosta!
Iz Grgura, iz uboge vodenice
Prema Spancu, iza gora,
Sad vojvodin pogled luta:
Mili sinak i bez oca i majčice
Da odraste tamo mora…
O, kako bi da ga vidi,
Al mu ne da rana ljuta,
Što ga steže, peče, bridi…
Vodenički kamen stoji
Niti melje, nit čekeće,
Al rečica ko da broji
Dok žubori ”Hoće-neće,
Hoće-neće” da zaraste rana
Stara, bolna, jaka,
Što je dobi lednog dana
Od Nemaca kod Trećaka.
Dok bol raste, misli muti,
Zamomori sa tavana: ”Neće-neće!”
U groznici, vatri, sluti
Da mu nema ratne sreće…
Iz mučnjaka:”Vara, vara-sreća neće!”
Na tavanskoj, od paspalja, beloj gredi
Pun redenik, fišeklija, puna stoji.
Dok po njima miš trčkara, skačka, sedi,
Vojinović boljku vara:metke broji…
A kad zimski danak minu
I nad vrhom Cerovice
Srp mesečev, mala zvezda plava sinu,
Stara brava, škljocnu, škrinu…
Crna senka na prag stade.
Niko ne zna ko proviri,
Niti šta mu pruži, dade.
Još uvek se sumnja širi:
Da to beše jadan, bedan,
Crni žbiri srebra žedan…
Jer dva dana posle toga,
Pešadija, haubica i konjica
Napale su na sokola ranjenoga…
Nagrnula zla stotica
Na legendu, ustaničkog vođu, Boga!
Vodenicu u sred dana
Obavija dim i tama…
Haubica kamen ubi,
Cerovicu snežnu slama
Pod oblake što se gubi.
Al ponovo i ne riknu
Nišandžija bolno kriknu,
Jer kad Kosta ponišani
Obavezno utamani…
Muk… Tišina…Ne zna niko
Šta se zbiva sa ratnikom.
I Bugari pojuriše sa urlikom…
I bi paljba gusta, česta
I Bugara mrtvih dosta…
Municije brzo nesta,
Dva mu metka samo osta…
Dok prkosi ljutoj rani
Što mu ne da
Ni da diše, ni da gleda
Pretposlednjim metkom brani
Prilaz s preda
I živ neće da se preda.
Snažnu želju za životom misao sledi:
Da u ropstvu, poniženju, patnji, bedi,
Bez Slobode sad živeti i ne vredi…
Zadnjim metkom što mu osta
Svoje srce sam prostreli
I na pragu mrtav osta
Mlad Vojvoda Kosta smeli.
I legenda srpska posta!
Opkoljena silnom vojskom oba cara,
Poturica i Hrvata i Šiptara,
Tiho jeca vodenica mala stara
Što Vojvoda zle silnike ne obara.
U skrovištu Vučko Pantić čudno sanja:
Decembarsko nebo vedro…zvezde plave…
Pod njegovim vranim atom tle potanja,
On na konju, pod oružjem, al -bez glave!
San kazuje dragoj ženi
Sav u znoju, s čela briše golu vodu.
A Rosa će:”Jao, Vučko, jao meni
Izgubismo mi Vojvodu!”
I zaista vest se proču u narodu:
Vojinović hrabro pade za Slobodu!
Miljojko Milojević
