Добродошли!
* Да Вас ово перо нешто приупита, кад застасте крај њег’, сретни, насмејани, што чињаше зло ми, Ваша царска свита? Кљукасте ме надом, док мињаше сани. Да л’ храна Вам сласна, ова мука поја, а ливаде цветне, тама што ме грли, чему у врлини дрема пропаст моја? Кљукасте ме надом. Што, краљеви врли? … Настави са читањем “************”
*
Да Вас ово перо нешто приупита,
кад застасте крај њег’, сретни, насмејани,
што чињаше зло ми, Ваша царска свита?
Кљукасте ме надом, док мињаше сани.
Да л’ храна Вам сласна, ова мука поја,
а ливаде цветне, тама што ме грли,
чему у врлини дрема пропаст моја?
Кљукасте ме надом. Што, краљеви врли?
Да Вам ово перо, нешто пришапута,
нека сте, крај мене, стали насмејани,
нек’ чините зло ми крвцу, нека лута.
Кљукајте ме надом, док минују дани.
“Kad bih imala malo više vremena …puno toga biste čuli… otkad znam za sebe, oni su moja opsesija… nisam pratila njihovr reči, pratila sam njihove misli… i sada ih pratim- ne trebam im više… najzad sam tu gde sam… ali, ne znam ko sam… u stvari, shvatam! niko sam bez kraja… tako nešto majka samo … Настави са читањем “Tišina – Marina Adamović”
“Kad bih imala malo više vremena
…puno toga biste čuli…
otkad znam za sebe,
oni su moja opsesija…
nisam pratila njihovr reči,
pratila sam njihove misli…
i sada ih pratim-
ne trebam im više…
najzad sam tu gde sam…
ali, ne znam ko sam…
u stvari, shvatam!
niko sam bez kraja…
tako nešto majka samo jednom radja.
uh…da sam imala malo više vremena…“
(izdaleka je dolazio nemi zvuk)
“samo da je bilo malo više
vremena;
čovek je lep dok je
živ,
nisam znala koliko sam
lepa…”
(nemi zvuk je zavlado prostorom…)
“ooo, znači, to je!!!”
…da, to je bio kraj…
…tupi udar voza…
…rasuo je njene misli do horzonta u sivom…
Kao i uvek,počećemo od Brace, Grdosije naše Utvarske. Svrstavamo ga u intelektualce Pametniji od cele Bavarske; Kada bi u ruke alkohola dobio, Nema s’ kojom se ne bi zakačio… Za njim bi odmah išao Magija, Majstor buba i ostalih insekata. Uvek prepun ludih ideja Utvarska Ulica:Naziv njegovog projekta. Ko god ga vidi,kaže da liči … Настави са читањем “Utvarska “Street”-Milan Gluscevic”
Kao i uvek,počećemo od Brace,
Grdosije naše Utvarske.
Svrstavamo ga u intelektualce
Pametniji od cele Bavarske;
Kada bi u ruke alkohola dobio,
Nema s’ kojom se ne bi zakačio…
Za njim bi odmah išao Magija,
Majstor buba i ostalih insekata.
Uvek prepun ludih ideja
Utvarska Ulica:Naziv njegovog projekta.
Ko god ga vidi,kaže da liči
Na serijskog ubicu u nekoj priči…
A da bi priča bila potpunija
Moramo pomenuti Đorđa Dragojevića:
Oranizator svakojakih ludorija,
Jednim okom uvek u pravcu Stevića;
Za čistača u ulici on je čovek pravi
Ko god ga mrko pogleda,on dobije po glavi…
A gde je priče,tu je pesme:
Čuje se uvod u poznatu melodiju.
Vladicu niko zaboraviti ne sme
Kada svojim glasom ispuni prostoriju;
Nema većeg ludaka od njega,kažu
Dal je istina,dal nas to lažu…
A kada se malo čovek presabira
Spisak Utvarske je postao kraći;
Ali većeg hadalja od Emira
Nećete u svemiru naći;
Tafradžluk je njegov omiljeni zanat,
Svakom hajvanu radi sve u inat…
Po ulici se uvek šetao Jefta;
Među nama,legenda živa.
Kad zasedne,nikoga ne hefta
Jer ima cigara i ‘ladnoga piva;
U evergrinu na “kafu” je visio često,
Pored tuđe sobe,omiljeno mu beše mesto…
Svi negde, a Aranđel u krevetu
Ostavljao nauku po strani;
Zabušavao je na drugom fakultetu
Da bi se spremao za onaj “pravi”…
Njegove izjave bile su ponekad glupave
Dosezale su čak do Dunava i Save…
A preko Drine živi jedan Mišo
Čovek luđi od bilo koga.
Možda izgleda kao Čiča Glišo,
Al dobra duša,k’o ga upozna…
Kaže majka da Bog mu dao pamet,
Al’ da zbog kocke nije došao na ovaj svet…
A na našim muškim spratovima
Ponekad bi i devojka navratila;
A Neša bi se topio na radijatorima
Kad god bi ”dobra” prolazila…
Odlučio je da ostavi se tih gluposti
I da na fakultetu nešto ne propusti…
Neke situacije podsete me stalno
I na prošlost sve odjednom zamiriše:
Jeste,to i ne beše tako davno
Ali nas luda vremena rastaviše…
Nekad bi se mogli ponovo okupiti
Da se podsetimo kako je ”Utvarac” biti…
P.S.
Trebalo bi nešto da stoji o meni
Ali neću to ovde uradit’
Koliko sam pisao,’oću da oslepim
Dovoljno je teško bilo i ovo napisati
Ali ko nešto ”loše” o meni napiše
Može slobodno u pesmi da dopiše…
Пеко ЛАЛИЧИЋ ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 10 Опроштај тражим за заљубљеност у сунце и питам се јесам ли птица пробуђена оним што јесам те међнике рушим и позивам и вас да заједно у сусрет сунцу низ в реме течемо.
Пеко ЛАЛИЧИЋ
ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 10
Опроштај тражим
за заљубљеност у сунце
и питам се
јесам ли птица
пробуђена оним што јесам
те међнике рушим
и позивам и вас
да заједно
у сусрет сунцу
низ в реме
течемо.
NEOVDAŠNJI TREN JE KAD VIDIM DA SVIĆE: SREBRNASTA MAGLA, ZVEZDE POPUT ISKRI… SRCEM SAM NA NEBU, ČUJEM TEK TIŠINU KOJA BUČNO ODAJE USRED GRUDI “JA”. OPIJENA DAROM GENIJALNOG UMA, NE ZATVARAM OČI PRED NJEGOVIM BLJESKOM! O, ZNATE LI ŠTA JE TEK BLISKO ŽIVOTU? SAMO SNOVIĐENJE JOŠ SKRIVENIH TAJNI- DOTAĆI SE NE MOGU POD NEBESKIM PESKOM…
NEOVDAŠNJI TREN JE KAD VIDIM DA SVIĆE:
SREBRNASTA MAGLA, ZVEZDE POPUT ISKRI…
SRCEM SAM NA NEBU, ČUJEM TEK TIŠINU
KOJA BUČNO ODAJE USRED GRUDI “JA”.
OPIJENA DAROM GENIJALNOG UMA,
NE ZATVARAM OČI PRED NJEGOVIM BLJESKOM!
O, ZNATE LI ŠTA JE TEK BLISKO ŽIVOTU?
SAMO SNOVIĐENJE JOŠ SKRIVENIH TAJNI-
DOTAĆI SE NE MOGU POD NEBESKIM PESKOM…
SVE ŠTO TAKNEM Sve što taknem, nestane ko na suncu led. Sve što pipnem, svoj prirodni izgubi red. U sebi prokletstvo nosim, i sve na svetu kletve. Moj pogled letinu kosi, buduće sluteći štete. Nada nestaje svet dok drema a u crnu rupu sumanuto hrli… Oluja se velika odavno sprema, i pakao kao da me već grli. … Настави са читањем “SVE ŠTO TAKNEM – Ljubodrag Obradović”
SVE ŠTO TAKNEM
Sve što taknem,
nestane ko na suncu led.
Sve što pipnem,
svoj prirodni izgubi red.
U sebi prokletstvo nosim,
i sve na svetu kletve.
Moj pogled letinu kosi,
buduće sluteći štete.
Nada nestaje svet dok drema
a u crnu rupu sumanuto hrli…
Oluja se velika odavno sprema,
i pakao kao da me već grli.
Kraj dođe začas!
Stalno čujem taj glas,
taj eho kataklizme!
Mada… Slušam svest
i ne plaši me kazna!
Mada… Čekam dobru vest
i sreću da me lizne.
Rakija prija svakom.
Stanem na kamen.
Sjaj u travi osvaja lako.
Na kamen stanem,
pa izbledim polako.
Jer, sve što taknem,
nestaje, kopni…
Jer, ljubav
i kad me dotakne,
u bol se odmah utopi…
(C) Ljubodrag Obradović
OČEV VINOGRAD Sa praga vidim na sunčanom bregu očev vinograd, blagorodna dva ašova sađena kneževa loza. Slavismo Božić, nedogoreli badnjak i malo slame pod onom trešnjom spalismo, da bude rodna. Trešnja u cvetu pčela roj zuji vinograd se budi. Moja mati rukosad loze vezuje, šarene se krpice. Jato kosova u grozdove zaronilo miriše nektar. Jedra … Настави са читањем “Očev vinograd-Dušan Ružić”
OČEV VINOGRAD
Sa praga vidim
na sunčanom bregu
očev vinograd,
blagorodna
dva ašova sađena
kneževa loza.
Slavismo Božić,
nedogoreli badnjak
i malo slame
pod onom trešnjom
spalismo,
da bude rodna.
Trešnja u cvetu
pčela roj zuji
vinograd se budi.
Moja mati
rukosad loze vezuje,
šarene se krpice.
Jato kosova
u grozdove zaronilo
miriše nektar.
Jedra zrna
raspevani Bahus,
vrtlog života.
Kliktav kao fazan
moj otac sa puta stigao,
vino se toči.
More je bilo nedužno tiho, i nebo nad njim, o, da… taj nemi dodir tame i mira, taj prvi suton i blaga slutnja, kô vrata širom otvorena za moju dušu, za stalni nemir, za ovu suzu, uzdah i bol; Šapnu mi: “Hajde, zar te još ima? nikome više ne pripadaš… Sada si moja- bez olujnog … Настави са читањем “Hajde… – Marina Adamović”
More je bilo nedužno tiho,
i nebo nad njim,
o, da…
taj nemi dodir tame i mira,
taj prvi suton i blaga slutnja,
kô vrata širom otvorena
za moju dušu, za stalni nemir,
za ovu suzu, uzdah i bol;
Šapnu mi: “Hajde, zar te još ima?
nikome više ne pripadaš…
Sada si moja-
bez olujnog straha,
bez kišnih misli ispaštanja…“
Ja sklopih kapke,
i vlažno lice oseti
dražesni
drhtaj
NESTANKA…
Ko to dahće? Ja? Ja? Ne… Mozda zlotvor moga srca… Ko to plače? Ja? Ja? Ne… Možda glčer moga oka… Ko to vrišti, ruši, trese? Ja? Ja? Ohh… Mučni oklop moje duše…
Ko to dahće?
Ja? Ja? Ne…
Mozda zlotvor moga srca…
Ko to plače?
Ja? Ja? Ne…
Možda glčer moga oka…
Ko to vrišti, ruši, trese?
Ja? Ja? Ohh…
Mučni oklop moje duše…