ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ – Драгослав Граочанкић

Rating: 10.00/10. From 3 votes.
Please wait…

ИЛУЗИЈЕ УМЕТНОСТИ И ЗБИЉЕ

Премијера драме Љубомира Симовића „Путујуће позориште Шопаловић“ у Југословенском драмском позоришту, 8. марта 2020. године

Режија, сценографија и избор музике: Јагош Марковић

Ово је једна од најбољих инсценација најкомплексније драме Љубомира Симовића.

Пред нама је поетско, филозофско и иронијско позориште – од оне врсте која својим онтолошким промишљањем стварности и уметности често зна да засени и најбољу редитељску „опрему“.

Али, овде то није случај! На сцени су снажан, вишезначан текст и његово моћно и маштовито усцењивање који показују врхунске могућности театра као можда понајбољег репрезентанта свеколике уметности. У ову представу су инкорпорирани бројни облици позоришта, почев од античког, преко шекспировског –  до знамените театарске институције: путујућег позоришта, које напокон,  после бројних фактографских, чак теоријских студија, анализа и истраживања друге врсте, заслужено улази у наслов једне велике драме и представља инспирацију и подстицај на размишљање о свим (или бројним) облицима сценске уметности и њеног дослуха са стварношћу, не само минулом и садашњом него и са будућом.
Показује се да позориште, независно од свог репертоара може да креира „стварноснију“ збиљу него и живот сам. Путујуће позориште Шопаловић је, између осталог, ауторов и редитељев комплементарни и луцидни омаж највећим драмама светске књижевности (где је бар једна српска) и највећим уметницима у историји позоришне сцене на којој се говори српским језиком. Ту је и стари, непревазиђени, болни, надахнуто изабран, културолошки релевантан мелос ( у којем предњачи људски глас) нашег тужног и неуништивог поднебља, испеван узбудљивим гласовима љубави, чежње, могло би се рећи: и дерта. Ти гласови су од оних који се „лепе с месечином“, одлазе изван наше галаксије, постају неуништиви, и ову представу освежавају и емотизују, продубљујући сваку мисао и знак овог текста и ове режије.

Били смо сведоци апотеозе уметности/позоришта, глумца –  и доприноса настојањима да се на сцени представи човек у свим његовим белим и црним деоницама стварности.

Бројни гномски тренуци ове представе прави су поетски врхови што показују моћ позоришта, односно уметности. За њих су заслужни писац, редитељ драме и тумачи њених улога о којима ће се, што није првина када је реч о Југословенском драмском позоришту, говорити опширније, већ и због тога што је уз режију њихова игра у овој представи  –  заправо била права премијера.

Чудесно је етерична, астрална с кингконговским елементима, поетичка, лирска и сугестивна сцена разговора на рампи Јоване Беловић (игра Софију) и Ненада Јездића који уверљиво креира злокобног Дробца, плаћеног батинаша и крволока, једног, уз фантасту Филипа, од највећих трагичара драме. То је сусрет оваплоћења зла са чедношћу, лепотом, можда и љубављу. У њој се назире крвников преображај и додуше одвећ шематизована катарза, што је, међутим, уравнотежено Дробчевим трагичним крајем.

Тај исход показује да матрица страдања невиних није владајућа. Страдалник је у првом реду Филип, члан путујућег позоришта, који је вазда у облацима и етици уметности коју тумачи и којој припада. Та матрица страдања невиних зна да буде смењена принципом правде  –  људске или космичке. Филипово страдање као да је повезано са судбинском неумитношћу која лебди над сваким догађајем овога света!?! Писац истовремено показује да је без упоришта у стварности, без признавања њених законитости, и у тренуцима најусијанијег уметничког надахнућа и илузије, „гола“ уметност осуђена на пораз, чак и онај егзистенцијални! Не можете се спасти од потопа пењањем на столицу, с које ћете одржати сугестиван и незаборавни говор против потопа, поручује отприлике овако један лик ове драме.

Сам покушај Путујућег позоришта Шопаловић, које забаса у окупирани град не би ли одржало представу у вези је са чувеним хелдерлинским питањем („Чему поезија у смутним временима?!“). Чини се да би то питање и писац и његови ликови из путујућег позоришта сматрали малодушним. Уместо намераване представе путујућег позоришта добили смо „(не)намеравану“ стварност која својом драматургијом надилази ону, не рачунајући прекинуту пробу, којој није било суђено да изађе на сцену.

Ова двојност сцене у овој представи доследно је спроведена у сваком њеном делу  –  и представља есенцијалну основу не само Симовићевог поимања уметности ( и збиље) него и читавог универзума!

Ваља се вратити глумцима. Јована Беловић као Софија твори поврх поменуте сцене са Дробцем, још један од врхова представе. То је призор њеног ретко виђеног, занесеног, девојачког, дирљивог блаженства, тренуци њене омађијаности и егзалтираности лепотом природе и „погледом на реку“. Сања Марковић као удовица Симка игра свој лик изван сваког уобичајеног поимања глуме, као да долази из неке нове димензије хистрионског умећа којег на нашим сценама није одавно било. Анита Манчић, „стално са рукама у кориту“, такође остварује упечатљиву улогу. Милутин Милоша Самолова је питорескни, по нужди послушни оперативац власти. Олга Одановић, којој стално „запада да игра мушке улоге“  –  поистовећена са ликом, уверљива  –  и овог пута. Милан Гутовић са својим осебујним калабурним и минималистичким средствима, а и са бројним гротескно донетим особинама које морате имати ако хоћете да будете вођа путујућег позоришта.

Сценографија Јагоша Марковића: утишана, разговетна, ефектна, са понеким реалистичким елементом који десегне статус симбола и знака; помаже стварању аутентичне атмосфере средине и времена у којима се радња збива. Над целом представом непрестано лебди неухватљива и лелујава граница између позоришта и стварности, тако да зачудност и несигурност у значење оног што „очи виде“ доприносе калдеронској поетици и филозофији представе.

Драж ове премијере повећало је присуство аутора драме у гледалишту.

 

Драгослав Граочанкић,
Београд, 13.март 2020. године.

 

Visits: 261
Today: 2
Total: 1082268

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif