ЕПИТАФ КОЦКAРУ РАКИ
Намерниче!
Хвала, пружаш ми прилику
да сторњам муку с којом се борим,
дошао си ми ко кец на десетку,
да испуним жељу од које горим,
и с неким жи вим створом прозборим.
Свако ко овде сврне нека прими к знању
да се испод ове плоче црне
на вечном становању
налази коцкар Рака, звани “Треф”,
који је чувеном Божи Пубу
испразнио цео породични сеф,
у једном карташком клубу.
знао сам, ко она покојна Вава,
чак и оне детаље ситне,
и кад ће тачно гол да падне,
и ко ће лопту у мрежу да ритне,
знао сам, кунем се Богом,
да л’ ће то левом, ил’ десном ногом.Коцкање уопште, тако се сматра бар,
датира од времена када је Цезар
код неке реке Рубикона,
узјаха о свог слона,
и ни пет, ни шест,
узвикнуо “Alea jakta est!”
У мојој коцкарској ери
људи су коцкали и карташили
у некој разумној мери,
али ви сте га баш прекардашили.
Толико вас је узело то лудило,
као да вам је пред главу, далеко било.
Ето, чујем причу о Моцарту,
дошло је, изгледа, време задње,
да је и он, у сваком кварту,
отворио кладионичарске радње,
и уместо да свира и компонује,
он народ коцкањем трује.
Прича се међу нама дoлe,
да и неки ваши политичари
игре с картама воле,
ал’ не оне што таблић с њим игра се,
већ с оним географским, за атласе,
па вам се, због тих карташких хазардера,
граница често помера.
Промашај сваки, па и у прогнози,
зачас човеку живот угрози.
И у мом случају слично је то.
Ко зеленој шуми што се нада хајдук,
прогнозирах да живим још неко лето,
промаших и стигох из кеца у сандук.
У ствари, био сам лоше среће,
али, ми коцкари се увек вадимо,
оживећу ја поново, видећеш…
Хајде да се кладимо!
© Драгиша Павловић Расински
