Категорија: Uncategorized

Opet mi se pomrsili konci

život mi se k’o lavirint čini,

pa ne mogu iz njega izaći

već se vrtim u toj pomrčini.

 

Zalutao u belome svetu

nebo mrklo nadvilo se name,

čekam zoru ona doći neće,

ovde neće nikada da svane.

 

Srećem ljude poput santi leda

zaleđenih osmeha na licu,

kad te prođu pogled im se smrkne,

čestitam im, glumci za peticu.

 

Meni malo iskrenosti fali,

oko mene sve plastika neka,

ja bih hteo nešto opipljivo,

a ne loše kopije čoveka.

 

Lažni osmeh meni baš ne treba,

kiseo je i grimasu pravi,

ko me želi pozdraviti tako

više volim da mi se ne javi.

 

Izaćiću ja iz ovog svega

naći leka za tu ljutu ranu,

ja znam gde je iskrenost kod ljudi

tamo negde na “lošem” Balkanu.

 

Milovan Petrović

–

Као стогодишња корњача на леђима носим бреме,
Тромо се вучем, никако да стигнем свуда,
Људи ме гледају и мисле да сам луда
Што пуштам да узалуд пролази ми време.
Као сенка прелазим из ноћи у јутра,
У времену садашњем живим,
Успоменама из прошлости се дивим
И никад не мислим на сутра.
Не мислим на време, време је пролазно, време лети,
Мислим на ствари које ме срећном чине,
Јер кад тренутак среће мине,
Драга успомена на време среће ме подсети.

Sreo sam te posle mnogo leta

na ulici u dugom kaputu,

nosila si buket belih ruža

i u njemu jednu ružu žutu.

 

Ti u mene nisi pogledala

pri susretu kad kraj mene prođe,

ceo svet sam zbog tebe prevrn’o

a ti eto iznenada dođe.

 

Zar da opet nesanicu vratiš

u moj život ko nekad ranije,

kad sam budan snevao o tebi

a da niko za to znao nije.

 

Naj lepša si ti u gradu bila

i drugi su maštali na javi,

pratili te kao senke tvoje

a ime ti pravo nisu znali.

 

Šetala si ulicama grada

i mamila osmehe sa lica,

tvoje ime znao niko nije,

zvali smo te kratko,” NESANICA”.

 

Sad po gradu ti ponovo šetaš

baš se ništa promenilo nije,

lepa, vitka, ko košuta gipka

ti zavodiš kao i ranije.

 

Vest se brzo po gradu proširi

osmesi se vratiše na lica,

da si došla i da su te sreli,

“Vratila se naša nesanica”.

 

Milovan Petrović

–

Godine su prolazile mnoge

lutao sam od grada do grada,

sad bi hteo negde da se smirim

ali gde bi ne znam ni sam sada.

 

Koreni su moji počupani

stara mesta kroz sećanja zovu,

a ja samo želim da se skrasim

i ne želim avanturu novu.

 

Prijatelje ostavlj’o sam lako

iz mladosti što su pravi bili,

one nove što sam uz put stek’o

prijateljstvo samo su glumili.

 

Kud bi sada, gde bi se vratio

Kad sam post’o uspomena samo,

prijatelji rekli bi mi možda

da se samo iz mladosti znamo.

 

Šta ću sada kad mi mladost prođe

kad ostarih svetom lutajući,

napred ne smem, a nazad ne mogu

probisvet bi da se vrati kući.

 

Kol’ko vidim, kako stvari stoje

da li ići ili se vratiti!?,

Možda bolje da ostanem ovde

pa možda ću korene pustiti.

 

Milovan Petrović

–

Doleteše u proleće rano

vratiše nam osmehe na lica,

poleteše u nebo visoko

to maleno jato brbljivica.

 

U večeri svakog novog dana

igraše se sve do noći same

k’o leptiri nad bistrim potokom

u igranju provodiše dane.

 

Pod strehama u gnezdima malim

jednog dana kad se nešto desi,

proviriše kljunčići maleni

neko nov je na staroj adresi.

 

Odmah zatim smiriše se laste

ti maleni majstori letenja,

dobili su jednu malu brigu

eto njima novog zaduženja.

 

Sada lete ne tako visoko

mogu reći odmah iznad glave,

da prehrane to gladno potomstvo

traže mrave , glistice i larve.

 

U jesen se ptići razigraše

poleteše od štale ka senu,

naučiše majčinu zadaću

savladaše tu lekciju njenu.

 

Brzo uče

nužda zakon menja,

postadoše pravi virtuozi

roditeljske tehnike letenja.

 

Već pred zimu poleteše laste

odleteše negde prema jugu,

vratiće se kad proleće dođe

kad prezime ovu zimu dugu.

 

Milovan Petović

–

Na putu starom bez putokaza

gde mnogi svoje kompase gube,

mogu se sresti razne spodobe

one što lažne bogove ljube.

 

Na putu starom što cilja nema

čiji se putnici besciljno vuku,

gde kralj prosjaka za pomoć moli

i rado prima njegovu ruku.

 

Na takvom putu gde sve je beznađe

gde svaka logika pada u vodu,

gde svako dobro čim se pojavi

putnici smatraju za nepogodu.

 

Na takvom putu povratka nema

na njemu umiru i zadnje nade,

pogrešan izbor učini putnik

a Bog mu toliko puteva dade.

 

Milovan Petrović

–