NA “LOŠEM” BALKANU – Milovan Petrović

Opet mi se pomrsili konci

život mi se k’o lavirint čini,

pa ne mogu iz njega izaći

već se vrtim u toj pomrčini.

Zalutao u belome svetu

nebo mrklo nadvilo se name,

čekam zoru ona doći neće,

ovde neće nikada da svane.

Srećem ljude poput santi leda

zaleđenih osmeha na licu,

kad te prođu pogled im se smrkne,

čestitam im, glumci za peticu.

Meni malo iskrenosti fali,

oko mene sve plastika neka,

ja bih hteo nešto opipljivo,

a ne loše kopije čoveka.

Lažni osmeh meni baš ne treba,

kiseo je i grimasu pravi,

ko me želi pozdraviti tako

više volim da mi se ne javi.

Izaćiću ja iz ovog svega

naći leka za tu ljutu ranu,

ja znam gde je iskrenost kod ljudi

tamo negde na “lošem” Balkanu.

Milovan Petrović

–