Jedna zvezda na nebu zaspala, zora došla a ona ostala. Sad je sunce prvim zrakom budi; “U noć idi šta će reći ljudi!?”. Zvezda sunce molila je jarko: ” Ne žuri se već idi polako,. ja ne spavam već noć produžavam, za sve one što se strasno vole”. “Što zaspaše kasno po ponoći, … Настави са читањем “JEDNA ZVEZDA – Milovan Petrović”
Jedna zvezda na nebu zaspala,
zora došla a ona ostala.
Sad je sunce prvim zrakom budi;
“U noć idi šta će reći ljudi!?”.
Zvezda sunce molila je jarko:
” Ne žuri se već idi polako,.
ja ne spavam već noć produžavam,
za sve one što se strasno vole”.
“Što zaspaše kasno po ponoći,
ne misleći da ćeš rano doći.
Ne diraj ih nek se sad odmore,
neka misle da još nema zore”.
Sunce reši da zvezdu posluša:
“Ova zvezda zaista je duša”.
Pa mu nešto u grlu zastalo,
da se nije zaljubilo malo.
Danica je najlepša od zvezda,
voleće je a da mesec ne zna.
A kad sazna, moraće da shvati,
da ne može ljubav da uskrati.
Mesecu se zacrveni lice
kad primeti da nema Danice.
Ona mu je najdraža od zvezda,
gde je sada a da on to ne zna.
Tad mu šapnu zvezda repatica,
“Danica je suncu ljubavnica”
Pa se mesec u brige zadao,
bez najlepše zvezde je ostao.
Ona mu se već danima gubi,
nije čudo kada Sunce ljubi.
Sve od tada do današnjeg dana,
jutrom svetli jedna zvezda sama.
Svetli zorom dok dragoga čeka,
dok se budi maglovita reka.
Pa uz sunce još jednom zablista,
i nestane kao rosa s lista.
Milovan Petrović
–
