Категорија: Uncategorized

Moje se zastave viju visoko

ja još poražen nisam,

mnogi bi želeli da ne postojim

da sam sa zemlje zbrisan.

 

Još moja jedra vetrovi dobri

snagom pokreta pune,

još mi se smeše bogovi mora

nedaju jedra da trune.

 

Još moje dane od mrkle noći

trgaju svetla jutra,

još se točkovi sreće vrte

nose me u bolja sutra.

 

Još mnogo, mnogo, za mene ima

puteva i novih staza,

tunela, vrata, svetla u njima

još mnogo novih izlaza.

 

Još ću jedriti ovim morima

spustiti jedra neću,

zašto se čuditi, ja samo imam

za saveznika sreću.

 

Milovan Petrović

–

Cirkus je danas u našem gradu

klovnovi prave svoju paradu.

Slonovi, majmuni zvezde su prave

od grada veliki cirkus prave.

 

U cirkus, u cirkus, ori se gradom,

i svi smo uparađeni sa paradom.

Sad ništa nije kao pre,

od sad živimo za parade.

 

Sad cirkus tražimo po gradu celom,

a njega nigde na svetu belom.

Zašto tražiti cirkus sad!?

kad cirkus nam posta čitav grad.

 

Čaršija posta ko cirkus ista

prepuna klovnova i iluzionista.

Sva stvarnost sad je na drugoj strani

dok igru vode cirkuzani.

 

Mi nismo znali cirkus šta je,

a on nam eto snagu daje.

Ovaj nam cirkus odlično prija,

jer svi postasmo iluzija.

 

Sada je velika gradska lista,

belosvetski poznatih iluzionista.

Klovnova i raznih drugih žonglera,

ne mogu dalje zbog lošeg pera.

 

Milovan Petrović

–

U mislima lutalice

stalno jedna kuća mala,

belim krečom okrečena

u voćnjaku ušuškana.

 

Kraj nje reka još krivuda

i čuju se vode njene,

niz padinu dok se sliva

niz slapove i kamenje.

 

Gore odmah s’ leve strane

vinograd se kući smeši,

a u bašti ispod kuće

stari šarov mirno leži.

 

Lutalica ovu sliku

u mislima često ima,

staru kuću, voćnjak, baštu,

često sanja u snovima.

 

Sve češće se njemu desi

dok krivuda belim svetom,

da poželi da ga puti

vrate slici sa posvetom.

 

I posvetu i tapiju

ostaviše dvoje stari,

samo njemu kad se vrati

roditeljski to su dari.

 

Milovan Petrović

–

Na vratima jedne kuće

malo dete tužno stoji,

izašlo bi usred noći,

al’ se crnog mraka boji.

 

Suza su mu oči pune

ne sklanja se dete s’ vrata,

ponekad se samo čuje

kako tužno zove tata.

 

Majka u dnu male sobe

bolno gleda, teško diše,

kako reći svom mezimcu

da on neće doći više.

 

Kako reći malom zlatu

da je tata s’ drugom ženom,

kako reći da se sada,

igra tamo s’ decom njenom.

 

Dete dalje tužno gleda,

u mrak širi ruke male;

“Dođi tata ja se bojim”.

Glasnice mu zadrhtale.

 

Ne izdrža majka jadna,

diže sina u naručje,

odnese ga u postelju,

a on bi na prag kuće.

 

“Spavaj milo zlato moje,

vratiće se tata nama”,

usne steže namršti se,

zbog ujeda na usnama.

 

Tužni dečak umiri se

zaboravi on na vrata,

u noći se dugo čuo,

samo jecaj, tata, tata.

 

U jutro se majka trže

pa pogleda svoga sina,

jecao je on i dalje,

samo sada u snovima.

 

Milovan Petrović

–

Zašto danas skrivaš pogled

kad si nekad gorda bila,

šta ti oči na tlu traže

šta si dole izgubila.

 

Nekada si verovala

da ti niko ravan nije,

zašto sada tužna ti si

što ti oko suzu krije.

 

I meni je nekad tako

zbog gordosti tvoje bilo,

pa se život postarao

isto ti se sad vratilo.

 

Ja zbog toga ne likujem

veruj da mi stvarno žao,

kad bi mog’o pomoći ti,

zaista bi’ pomogao.

 

Ako šeliš moju pomoć

ti slobodno samo kaži,

samo jedno ja te molim

srce moje ti ne traži.

 

Davno sam ga tebi dao

a da ti ga htela nisi,

sad se “ploča” okrenula,

osećaj je i tvoj isti.

 

Ja sad imam svoju ljubav

ženu koju volim jako,

al mi žao kad te vidim,

jer znam da ti nije lako.

 

Milovan Petrović

–

Toliko toga želim

a vremena tako je malo,

dal’ mi se samo čini,

il’ vreme je ubrzano.

 

Ja nikad sve da stignem

još malo vremena hoću,

pa makar spavao ne bi,

makar radio noću.

 

Ja toliko toga imam

a vreme leti li leti,

da li ću baš sve stići,

kad starost odavno preti.

 

Ja neću da odem tek tako,

ja hoću sve da rešim,

ja neću da ljudi misle,

da eto i ja bežim.

 

Neću da iza sebe

ostavim nered pravi,

hoću da sve blista,

čak i u mojoj glavi.

 

Ja samo želim vremena više,

neću da odem rano,

ja stvarno ništa više ne stižem,

jer vreme je ubrzano.

 

Milovan Petrović

–

Ulična svetla trepću u noći

trotoar vlažan blista,

ulični perači ulicu peru

a ona od kiše čista.

 

Neonke blješte, reklame svuda,

izlog za izlogom blista,

noć k’o noć, u ovom gradu,

k’o blizanac blizancu ista.

 

U gluvoj noći u isto vreme

samo se koraci čuju,

to tvoja štikla o pločnik lupa

koraci odjekuju.

 

Ulični perači odavno znaju

da ti si dama noći,

obično čekaju vreme tvoje

kada ćeš kraj njih proći.

 

Sinoć si prava boginja bila

kada si htela poći,

sad kad se vraćaš, nešto si drugo,

obična dama noći.

 

U sobu svoju jedva ulaziš

umorno tvoje je telo,

šta se desilo u toku noći

kad tako brzo je svelo?

 

Milovan Petrović

–

Malo mi vremena treba

da dosanjam najlepši san,

malo mi vremena treba,

al sve mi pokvari dan.

 

Malo mi vremena treba

pusti me o… zoro rana,

osta mi najlepša bajka,

zbog tebe nedosanjana.

 

Malo mi vremena treba,

možda još koji tren,

strpi se malo zoro

samo da postanem njen.

 

Malo, a tako puno

značilo bi mi to,

kada bi kasnila malo,

kad ne bi svanulo.

 

Daću ti sve moje dane

samo za jednu noć,

o… zoro moja rana

u san mi rekla je doć’.

 

Smiluj se nadamnom malo

ne juri svakoga jutra,

zakasni noćas samo,

a dođi ranije sutra.

 

Milovan Petrović

–

Niko da svrati u moj život,

niko da ulepša mi dane,

niko za poklon srce da ostavi,

niko, …zavoj za rane.

 

Ja čekam dalje, nadu ne gubim

pa već će doći neko,

seti se mene, pa barem svrati,

da ne bi uzalud ček’o.

 

Moje čekanje, dugo će biti

ja znam da nije lako,

al gosta pravog u svom životu

ček’o bi rado svako.

 

I dođe dan kad kroz špiunku srca,

ugledah gosta pravog,

s’ četkicom u ruci, sjajem u oku,

u boje umazanog.

 

Sad ta mi dama u mojoj glavi,

sve moje koncepte ruši,

veselo šara bojom i četkom,

po telu i mojoj duši.

 

Neka nek šara, nije mi teško

dugo sam tog gosta ček’o,

boje se slažu a ja uživam,

živeti tako je lepo.

I NISAM UZALUD ČEK’O.

 

Milovan Petrović

–

Odavno si napustio stvarnost,

živiš život kao iluziju,

čim ti teško u životu bude,

ti u mašti praviš ekskurziju.

 

Sve probleme ti preskočiš lako,

ne želiš ih iskreno rešiti,

na taj način živeo bi svako,

al’ oni će uvek tvoji biti.

 

Mašta ti je k’o ostrvo neko

gde pobegneš, živiš kao car,

maštaš, ležiš i ništa ne radiš,

kad bi stvarnost bila takva bar.

 

Sve teškoće drugi će rešiti,

kad iz mašte u stvarnost se vrneš,

e da tako u stvarnosti nije,

kad to vidiš sav ćeš da pretrneš.

 

Ti ćeš opet u maštu pobeći,

pa ćeš tako gledati sa strane,

da ti drugi sve probleme reši,

dok ti imaš vreme za maštanje.

 

Sad u mašti stalno živiš,

tu pomoći više nema,

kad bi znala samo stvarnost,

da davno je napuštena.

 

Milovan Petrović

–