Категорија: Uncategorized

Ноћ или јутро,
Камере раде, све је у погону,
Ал’ напољу бесне канонаде.
Сила се окомила,
Ништа не прескаче
Иако је ина била ђаче.

Све што је лепо,
У бол претаче.

Из човека крв истаче,
Само је земља прима,
Домаћон боље чува вина.

У складу су камере,
Микрофон,
Тон,
Слика,
Иако је свуда јадиковка,
Речено је све мора ићи
Ако ће се и ТВ у ваздух дићи.
Треба свет да чује
Са ким НАТО ратује,
Треба подићи морал
Народу своме
Рећи истину зашто се страда,
Зашто је неред и неправда,
Ко је гурнуо народ у јаде,
Чему сила и канонаде,
Зашто се зграде и мостови руше,
Да ли су Срби злотвори стари,
Они баш хоће смак света,
Ко их то клевета.

Сад треба направити реда,
Убити, затрти семе у земљи
Да више не роди злотворски пород
Иако кажу да су “божји народ”.

Имамо и децу, школе и старце,
Певају сваки дан да себе блаже,
Хоће и есма да каже
Да наше грло уме да пева
Иако нисмо Фицџералд Ева
Ни Азнавур, ни Пол Енка,
Нити смо Синатре
Пуштамо тв да песме оре,
Не дамо ником да нас покори,
Нисмо злотвори.

Студија пуна, зује камере,
Али постоје и друге намере,
На мапи нађи, притисни дугме
Нек умре лажљиви окот
Што шири вести за послату ракету
Која ће да сатре мету
И живот узме на ноши детету.

А “милосрдни анђели” носе мир
У свемир, помажу ракетом да пале ватру
Јер Срби хоће свемир да сатру.

Шта ће Србима ТВ кућашта ће им
Поште, мостови , фабрике,њиве
А тек авиони,малени аероплани,
Деца у школи, кога то боли.

Нека се рашире њихови пулени,
Оплоде земљу, населе наша поља,
Узму живот:то је њихова воља.

Нард је певао, тела подметао,
Но они су бирали мете
И тамо слали ракете,
Било је и “колатералне штете”
Кад убијају дете,
А смисао свега
ПОД КАМЕН СТАДЕ.

Престаше канонаде,
Али затреше наде,
Оглодаше кости пацови света,
Не може живот да процвета,
Сада нам ниче цвет пелин
Из плодне земље и семена.

Ал камен оста.

Имена само на њима пишу.

Они више не раде, не снимају,
Монтирају, њихове камере
Светла погасиле.
Ал зато је Пиза и даље крива,
Париз и сада има торањ,
Мостови Њујорка, да ли су живи.
Пентагон будно мотри,
Сваки ѕан је на некој смотри,
Ома времена и пулена
У Ираку, Авганистану,
Можда је Брисел у плану,
Грчка на Медитерану…

Све је то родитељски брижно,
Сила су, морају да живе опрезно,
Да свет пазе,
Па ако неке стазе и погазе,
Нићи ће ново цвеће
“За далека нека покољења” њина,
Јер код њих се на гробљима
Не пале свеће.

Драгош Павићз
Не пале

Mogla bih opet o ljubavi   noćas

Nizak je mesec

Mogla bih se propeti na vršak srca

I dohvatiti u šake ogromni kotur

Svetao kao nov srebrnjak

Mnogo puta sam

Njime kupovala  poeme plaćene bolom

Da te iskupim

Kad si me prodavao u ljubavničko bescenje

 

Mogla bih se popeti

Bar na visok prag bola

I u prste pohvatati mesečeve  pređe poetsku nit

Pokidanu

Možda bih uspela nastaviti

I ispresti perom pesmu o tebi iz juče

Za svrhu svih sutra

U kojim te nemam

Nemam te više

I nemaš me

 

Kasno je

Prošao je trenutak inspiracije

Već je previsoko mesec

Sitan i dalek

Samo je bledunjava mrlja na pragu poezije

(Koja me prebolela i odrekla me se)

Jer prebolela sam te

I prodala dušu demonu nepisanja

U bescenje

Za puko trajanje i polovičan zaborav

U kome se ne sećam

Ne (o)sećam

NIŠTA

 

copyright © Nena Miljanović

Srešćeš me jednoga dana,
kad vreme učini svoje,
kad ti u sećanju izbledi
i kratko ime moje.

Na tren ćeš zastati samo;
“Ovaj mi baš poznat lik!?”
a ja ću kraj tebe proći,
još jedan gubitnik.

Ja znam da nisam onaj,
što nekad bejah za tebe,
godine odneše mladost
ni sam ne prepoznajem sebe.

No, ipak poželeću… eto,
da ti se sećanja vrate,
da prepoznaš momka iz kraja
što često misli nate.

I znam da ti ćeš proći
kraj moje kose sede,
da moji pogladi setni
više za tebe ne vrede.

Ja nisam od onih ljudi
što svoje grehe ne sazna,
da prođem ko stranac kraj tebe,
zar treba veća mi kazna.

I opet će svi moji gresi,
preda mnom ponovo biti,
ti ćeš već stići daleko,
a mogli smo zajedno stariti.

Milovan Petrović

–

Орбита се из темеља мења
Запламсало небо на заласку
Најављује ветрове и плиму
Живи точак
Окреће сказаљку
На коме је судба уцртана

Поравнати рачун с небесима
Узалудно траћење времена

Истина је расплинута нада
Изгубила ритам
Одвајкада
Нестварна је
Као привиђење
Па је љубав духовна потреба
Сиромаштвом пустило корене
Јее нам душа
По пучини плута

Има л игде тачних одговора
Да остану вечни, дуговеки
Да постану видљиви
И трајни, јер утроба гори
За истином

Заједљиво небо
Предсказањем сине
Буде ретко па опет
Васкрсне, наметне се
Као божја казна
Као вода прогоњена паклом
Безумље се отворених уста
Противило рађању човека
А он хоће
Детињство са пита
Као зрео човек
Да не лута

Драгош Павић

Plači dragi

Molim te plači i ne misli da nije muški

I da ćeš pasti u mojim očima

Izjecaj nas bar u sebi

Sve dok ne kloneš iznuren i smiren

Da bih mogla odahnuti  od ovog straha za tebe

Jer

Samo nakupljeno a neisplakano je ubitačno

Te strašne suze  kondenzovaneu led

Hladan i razoran  u tesnim prsima

 

Šta ako ti pod pritiskom popusti  sleđeno srce

I naprsne  i boli  kao moje

Sad kad vidimo a ne priznajemo da je kraj

I ljubimo se samo  zbog  sećanja na naš početak

Biću kriva što ne mogu da ostanem

I ti ćeš mi ostati  dužan tu  veliku mušku suzu

Što bi me ispratila i uverila da si sad jak

Jer  si me isplakao i isprao iz sebe  bol

Koji ljubav ostavlja na odlasku

 

Otiđimo sad kad je otišla

I ne krivimo jedno drugo:

Niti si ti ostavio mene

Niti ostavljam tebe ja

Ljubav je ostavila Nas…

 

I plači sad molim te dušo

Da i ja  mogu zaleđena zaplakati

Plačimo

Kao što Ljubav plače za  nama

 

Copyright © Nena Miljanović

 

Sve me ovo na Troju podseća

na opsadu staru godinama,

kad Trojanci zidine braniše,

zbog poklona pade Troja sama.

 

Sve me ovo, na noć Troje seća

kad građani poklon otvoriše,

konj Trojanski, prokleta prevara,

od te noći nema Troje više.

 

Ovo sada baš na Troju liči,

naša vera i dobrota luda,

zar ponovo da primimo konja?

e pa neka kad “Troja” je svuda.

 

Nek mi samo neko ne zameri,

za crv sumnje što mi se probudi.

Ne primajte “poklone” olako,

Ne primajte… pašće “TROJA” ljudi.

 

Ne primajte, već smo ga dobili

u srcu se sada “TROJE” gnezdi,

zar čekate da nam se otvori,

da zlo počne iz konja da jezdi.

 

…………………………………

Baš mi žao eh… Evropo moja,

što postade sada nova Troja.

 

Milovan Petrović

–

Sagradiću kućerak na bregu
s’ prozorima okrenutim jugu,
ja ne želim dvore sagraditi
jer dvorovi često kriju tugu.

Zasadiću borove i jele
breze bele oko kuće male,
kad u zimu snegovi zabele
kako bi nas na bajku sećale.

Uzgajaću i cveće u bašti,
bele ruže i crvene lale,
sve će biti ko u našoj mašti
što smo nekad mlađani sanjali.

Tad pozvaću tebe da mi dođeš
u maleno gnezdo sagrađeno,
bosonogu i vesela lica,
nek zablista od sreće kućica.

Nek’ blistaju sve sobice njene
jer su naše želje ostvarene,
nek trepere breze nam iz bašte
dok živimo život ko iz mašte.

Sagradiću kućerak na bregu,
da nas srećne od nevolja štiti,
sagradiću kućicu malenu
u kojoj ćeš sa mnom srećna biti.

Milovan Petrović

–

Подигох камен.
Тежак.
Чврст.
Силан.
Моћан.
Оклопљен.
Његова целина
Непровидна.
Не жели додире
У утробу божанску.
Одупире се
Опоро
Каменом амалгамом
Омађијаним,.
Нестајање разбија
Отпором
У суноврат одласка.

Испод њега
Буја бујица
Разбуђена
Неподјармљена посусталшћу,
Усколебана
Разбијеним редоследом,
Поремећена раскош
Трајања ускипела.

Камен ускиснуо
Заштитнички,
Преврат ритма
Зауставља снагом,
Искључив,
Расхлађен,
Додире туђе
Праисконске чује,
Тражимо његово лице
И смисао
У бесмислу ремећења
Да трулеж
У њега убацимо
И раскомаданом
Раздробимо постојање.

Драгош Павић

Подигох камен.
Тежак.
Чврст.
Силан.
Моћан.
Оклопљен.
Његова целина
Непровидна.
Не жели додире
У утробу божанску.
Одупире се опоро
Каменим амалгамом
Омађијаним,
Нестајање разбија отпором
У суноврат одласка.

Испод њега
Буја бујица разбуђена,
Неподјармљена посусталошћу,
Усколебана
Разбијеним редоследом,
Поремећена раскош
Трајања ускипела.

Камен ускиснуо заштитнички,
Преврат ритма зауставља
Снагом,
Искључив,
Расхлађен,
Додире туђе
Праисконске чује.
Тражимо његово лице
И смисао у бесмислу ремећења
Да трулеж у њега убацимо
И раскомаданом
Раздробимо постојљње.

Драгош
Павић