Категорија: Uncategorized

 

Lepršave kao život
I hladne kao smrt
Provejavaju prve zvezdaste pahuljice
Bezopasno retke i sitne
Padaju po otvorenim oktobarskim ružama
I ljubi ih golo srce cveta
Nemoćno da se zatvori
Svesno
Da ljubi prethodnicu snegova
I svoje umiranje

Suviše sitno za priznavanje
I za razlog za okončavanje
Poneko prećutkivanje
I traženje velikih izgovora
Za nenalaženje malih prilika
Provejava po priči o jesenjih dvoje
Nemoćnih da je okončaju
Svesnih
Da je sve još samo igra velikim rečima
Što padaju kao lažne zvezde
Po ljubavi koja se hladi
I nestaje
U sitnicima

copyright © Nena Miljanović

Traže me drugovi stari
ulice, vino, kafane,
ponovo da vratim se njima
uzalud da ne trošim dane.

Traže me staze kraj Save
svetiljke u tamnoj noći,
čekaju samo trenutak
kada ću ponovo doći.

Traže me muzikanti
štimuju gitare svoje,
kada ću u Šabac doći
već dugo dane broje.

Ja nisam od nekih tamo
što reč im od igle manja,
ja sam od onih ljudi
što drže obećanja.

Doći ću opet vama
kad dođu topli dani,
Da s’ pesmom čekamo jutra;
“o… zoro bela svani”.

Doći ću drugovi moji
zbog naših starih dana,
zbog rujnog vina u čaši,
muzike, društva, kafana.

Milovan Petrović

–

Звона кличу радосну оду,
Дуњци миришу у остави,
Пећ се намрешкала мирисима
А дрвене лопате неуморно
Подстичу глад, у праскозорја
Нису потамнеле звезде, народ је
Навикао на месечеве зраке бледе,
Трпеза одише уранком,
Пресвучена идила облачи мушка одела
Да води љубав на присојној страни
Винограда, шептелије намирисане
Бакреном бојом
Тумаче шта је пудар, зашто је мудар
Када је чувар.
Прстенасто ткиво вредних прстију
Просипа плодове засејаних поља,
Сунцокрет се упорно окреће,
Касни у оплодњи,
Последњи пољубац с ветром
У класју,пшеница дарује замор
Па супериорна владарка света
Осмехом трпезе пуни,
Тамо где она
Осињаци се склањају с пута.
Плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Скинуио бреме, бацио семе,
Присојну страну оплодио,
Са њом се ородио,
Никла му булка са звиника,
Урнебесно јутро замрсило клупко,
Невидљиве жице развлаче акорде
А срца су уронила у орашје
У којима је синчаник огласио ограшје
Па доминира за праунуке.
Планетарна струја без олуја
А новаци стари и млади изданци,
Откривају вааељену над-зелену,
У колориту мирисне боје смреке
Уселиле се у вишњаре и праве
Чуда а свилена буба
Од лиснатог дуда тражи време
За своје отежало бреме
Јер њихово семе носиће
Нове шеме на платну од лике,
Па ето среће без неприлике.

На овај дан врели
Чарибњаци се срели,
Па уместо борбе оскоруше зелене
Прескочили, ни мрак им није засметао,
Камење с пута склонио,
Направио знамење да
Траје за покољење.
У смирај дана чује се
Грактање врана,
Нека се чује,
Враћају се зарана да поља
Одјекују јер ускоро почињу
Славуји пожар без пламена,
Јер само ноћу,немају више времена
Да се такмиче са харфом ожичаном
Јер славуји само знају ноктурна
Пошто су на Оксфорду и Јени
У класи шума зелени
Завршили симфоније и хармоније
Па без потписа деле аутограме.
Каса све пролиста и озелени,
Благо мени,
Благо мени.

Кад планета хоће, прави ресурсе блага,
Умива лица проводаџиница
А јеленак решои да рогове скрати
Јер га пудар упорно прати,
Да му не диђе на опело,
Самио ново одело,
Засукао рукаве упркос
И вредно на пољу скрнави
Плодове гратис.
Све се премешта с ноге на ногу,
Тражи пландишта
И одгајалишта, намирисани ћувици
И звуци на хармоници.
Никада није доста метежа
Јер шири дах скинутог јарма,
Хтели би да обесе о клин рузмарин
А он се преселио под кућни праг
Па кад се крочи на ивицу брега,
Успламте очи без греха.
Поводањ усахнуо и огледа се
У реци коју је наточио
Будућој деци.

Насукао се изникли јавор самотњак,
Растрчао се зелени огртач
На заравни и тролистима
Накитио па симфонију направио
Без диригента, само има ноте на сталку
И то му не смета да прави
Нове аранжмане,

Блештави свици на узвишици,
А плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Бацио семе, присојну страну оплодио
И са њом се ородио.

Драгош Павић

Sat na tornju ponoć otkucava
grad zaspao, Jovana ne spava
nesanica danima je muči
sve od briga glava će joj pući.

Jovan dugo javljao se nije
a često je pisao ranije,
da mu nije nestalo papira,
il’ mu druga srce zarobila.

Bolne misli motaju se same
kod Jovane usred noći tamne,
sve od bola srce joj se steže
noć preduga, a njoj je sve teže.

Jova leži zaspati ne može,
od muke bi ispao iz kože.
Bolan leži na belom krevetu,
sam u noći u dalekom svetu.

Bolna duša sad mu ne da mira,
da mu doći samo do papira,
Pa da pismo Jovani napiše,
da je voli na svetu naj više.

Sakrio bi da bolestan leži,
da mu život neumitno beži.
Da je gore svakog novog dana,
da mu ne bi plakala Jovana.

Jovanine muke kad bi znao,
bolan bi se Jova nasmejao,
boja bi se vratila na lice,
zbog ljubavi svoje devojčice.

Milovan Petrović

–

Slabo se svetlo po sobi širi

sveća je već pri kraju,

plamičak trepti razbija tamu

a psi u hladnoj noći laju.

 

Trepere zvezde, severac duva

snegom je sve zavejano,

lisica noćas svoj plen ne traži

ledom je sve okovano.

 

Po drumu snežnom jedna se senka

umorno, tromo vuče;

“Samo još malo, još koji korak

i eto već sam kod kuće.

 

Mnogo je zima i leta prošlo,

prošli su mnogi dani,

meseci, godine, mladost sa njima

još prozor svetli u tami.

 

Poslednjom snagom senka se kreće,

pred pragom kuće pade,

ispruži ruku, suza se sledi

umreše  zadnje nade.

 

Sveća se ugasi u maloj kući,

sat kraj slike stade,

starac sliku dodirnu rukom;

“Tuđino eh ko te dade”.

 

U mračnoj sobi starica tužno,

čisto za sebe reče;

“Nešto mi govori… možda i tebi?

da on nam doći neće”.

 

Petrović Milovan

–

Заривена у игличасте стене,
Планина је као крстача дубоко
Загазила у паклену реку Стикс,
Понављала својим хуком опорим
Да су паклене двери затворене
И да се уз њих нико
Не пење у рајске висине.

Ни свеће нису хтеле…

Из дубине амбиса дах ледени бије
Јер душе мртвих одоздо дишу…

Месец је грозоморно
На детињство подсетио
Ппориве изазвао
И стташна туга је букнула.

Игличасти глог се разбокорио,
А тамо је из спаваће собе израстао.
Тропрсти јавор горостасно
Надвисио згариште
А дивљака јабука насред гостинске
Собе родила, једино она жели
Да образ оплемени,
Да госту послужи слатко
И српско пиће’жежено.

Струјање уплашеног планинског вихора
Подсећа на уклетост,
На залуђеност,
На зачуђеност,
На мржњу,
А стална асонанца УУУ на вууук,
Јер је човек човеку…

Јато врана злослутно подиже хук,
А њему сада, као дечаку некада,
Пламени језици запуцкеташе пред очима,
Црева закрчаше
Док је јужни ветар дунуо,
Привиђења, игра вампира, кошмар
Још се нине смирио.

Teče brza reka Drina
i korita svoja menja,
priča priču vrbacima
o junaštvu pokolenja.

O Milošu div junaku
što Lazara on osveti,
na Kosovu bojnom polju
boreći se za krst sveti.

Teče Drina plahovita
priča priču kroz vekove
za junake Srpskog roda,
uzdanice Lazarove.

O Mišiću, kaplarima
i planini slavnom Ceru,
gde vojvoda s’ Srpskom vojskom
ugarima uze meru.

Teče Drina kao nekad,
priseća se tih vremena,
kad je njena hladna voda,
bila krvlju obojena.

Teče Drina i moli se
da ratova nema više,
da korito njeno pune,
mesto krvi samo kiše.

Milovan Petrović

–

Sa istoka uranila zora
novi dan je ustati se mora,
iz šumarka slavuj zapevao
zrak ga sunca zdušno podržao.

Ja ustajem i umivam lice
i gledam te moja spavalice,
protežeš se s osmehom na licu,
ljubim nežno svoju sanjalicu.

Rado bih se kraj tebe vratio
san najlepši ponovo usnio,
usnio bih nek oprosti zora
jer kraj tebe lep san biti mora.

Usnio bih sva naša buđenja
i sva tvoja protezanja snena,
plavu kosu ko talase mora
prelepa je s’ tobom svaka zora.

Lepa zora i svi dani naši,
ni starost me uz tebe ne plaši,
ostariću pa zar drugi nisu,
samo ja ću s’ osmehom na licu.

Ostariću tako biti mora,
al’ uz tebe ja još imam zora.

Milovan Petrović

–

 

Vodjena srcem slepčovodjom, Žena Bez Mere , pesmama putuje i putuje u traganju za svojim Otišlim i njegovim Obećanjima.
Iz poeme u poemu ,
tragom njegovih izgovorenih reči,
neumorno korača unazad kroz Vreme Ljubavi u potrazi za njim , izbeglim iz njihovog sna
u nadi
da zvekirom srca pokuca na vrata njegove zatvorene duše, u gradu u kom žive begunci iz sopstvenog života
i da na prag bola
položi svitak podsećajućih stihova, zadenut između negdašnjih zajedničkih aritmija…
Avaj,
Otvori joj Neznanac,
jer u senci prostora koji beše Pesnikinjin “Zabranjeni grad” ,kao sudbina stajaše skrivana Supruga – prozaična posednica svih njenih poetskih nedostižnosti…
Kao klatno netačnog sata
Zanjiha se progledalo pesničko srce i iskuca poslednji sekund sna o Lubavi
i otkuca
poslednje slovo u Poeziji .

&

Čovek stajaše nogu zakovanih za Naviku
zagledan u sebe i Stazu Izgubljenih Iluzija kojom je odlazila
olovno težak
kao jad ptice za krilom otpalim u kavezu
pod nebom
izgubljenim za letove

&

I nisu plakali ni ona ni on…
Plakale je Ljubav za oboje nad epitafom Poeziji
u pesmi pod naslovom
TAĆKA NA POLA OD POLA …

 

copyright © Nena Miljanović