Аутор: Kristina Simić

PRISUSTVO TVOJE

Dešava se nešto toliko neobično u mom umu pod dejstvom senki što mi šapuću da sam te izgubila, ko drhtaj tmine na plećima, zasvetli tvoj lik u snovima dalekim nedostižnim kao I trčanje po Mesecu, Iz tvoje svakodnevnice u moje nedosanjane potoke I obamrlice dnevne Tiho se iskradaš I stojiš kraj mene I umesto zaborava … Настави са читањем “PRISUSTVO TVOJE”

Dešava se nešto toliko neobično
u mom umu pod dejstvom senki
što mi šapuću da sam te izgubila,
ko drhtaj tmine na plećima,
zasvetli tvoj lik u snovima dalekim
nedostižnim kao I trčanje po Mesecu,
Iz tvoje svakodnevnice
u moje nedosanjane potoke
I obamrlice dnevne
Tiho se iskradaš I stojiš kraj mene
I umesto zaborava jasno pred sobom
Ugledam tebe
ko labud isklesan iz leda
Što ti srce vatrom bije,
A znam da naslutim zašto me voliš
Dok udar bliski od sebe kriješ
Poznajem dan u traženju večnom,
Dok vidim ono što drugi ne sme
Moj trag ljubavi koji te peče
Da što te više udaljavam od sebe
To je tvoje prisustvo sve veće!

Mesecev osmeh – Kristina Simic

Kroz poluzatvorene zaluzine Mesec u srebrnom luku mi se smeje Noseci vetrom leprsave iskre U noci plesuci telo mi greje Otkrivam osmeh sto nikad ne bledi Dok odblesak srece u meni treperi I znam da glasovi koji me zovu Imaju radost i skrivenu zelju. Podigni oci visoko put sunca U jutra kad cujes cvrkut ptica … Настави са читањем “Mesecev osmeh – Kristina Simic”

Kroz poluzatvorene zaluzine
Mesec u srebrnom luku mi se smeje
Noseci vetrom leprsave iskre
U noci plesuci telo mi greje

Otkrivam osmeh sto nikad ne bledi
Dok odblesak srece u meni treperi
I znam da glasovi koji me zovu
Imaju radost i skrivenu zelju.

Podigni oci visoko put sunca
U jutra kad cujes cvrkut ptica
I seti se ljubavi koja te prati
U nemoj mimici njenog lica.

plava boja tuge – Kristina Simic

U plavo bojim sve izvore tuge I noktima grebem sav cemer i stud U glavi zapretenoj od bola sasvim Obnevideh i dalje ne vidim kud Gde da idem? Sapletena sasvim Od nemoci puke, sto tera me da molim I preklinjem te neme trenutke Posute trnjem, i nemi zvuk. U pregrsti perlica u rukama sto drzim … Настави са читањем “plava boja tuge – Kristina Simic”

U plavo bojim sve izvore tuge
I noktima grebem sav cemer i stud
U glavi zapretenoj od bola sasvim
Obnevideh i dalje ne vidim kud

Gde da idem? Sapletena sasvim
Od nemoci puke, sto tera me da molim
I preklinjem te neme trenutke
Posute trnjem, i nemi zvuk.

U pregrsti perlica u rukama sto drzim
Prelivene svetloscu, sarenilo svud,
Masku tuge skida sa lica i
Pretvara u osmeh, spontan i dug.

Samo tvoja – Kristina Simic

Stojim kraj krosnje skrivena od sunca Promice kraj tebe sena moja Koja te vodi u dubinu srca Ostavljam te, bezim od tebe U snovima se sudaram sa tugom… Tvoju ljubav ne zelim ko kraj leptirova Sto prijemcivo stoje pred paukom i Postaju plen Zelim da rasiris svoje ruke ko krila orla Da se pod njima … Настави са читањем “Samo tvoja – Kristina Simic”

Stojim kraj krosnje skrivena od sunca
Promice kraj tebe sena moja
Koja te vodi u dubinu srca
Ostavljam te, bezim od tebe
U snovima se sudaram sa tugom…

Tvoju ljubav ne zelim ko kraj leptirova
Sto prijemcivo stoje pred paukom i
Postaju plen
Zelim da rasiris svoje ruke ko krila orla
Da se pod njima sakrijem!

Talas plime raste dok gledam
u mutne recne talase
I vodim borbu u sebi,
Da ne dam vetru da me zanese
A znam da pripadam samo tebi

Žar bola – Kristina Simic

Nocas je pepeo sa tvoje cigare Pao na moje lice Vetar ga je zalepio za moj obraz Dok sam hodala kroz vrele nocne ulice… Al žar je opekao moje srce U hiljadu se raspalo kamencica Zelim da zaboravim sve u Pijanstvu bola i igri senki i lazi Krila si mi dao, a ja luda Shvatila … Настави са читањем “Žar bola – Kristina Simic”

Nocas je pepeo sa tvoje cigare
Pao na moje lice
Vetar ga je zalepio za moj obraz
Dok sam hodala kroz vrele nocne ulice…
Al žar je opekao moje srce
U hiljadu se raspalo kamencica
Zelim da zaboravim sve u
Pijanstvu bola i igri senki i lazi
Krila si mi dao, a ja luda
Shvatila nisam da si mi ih samo pozajmio
I onda ih otrgao natrag
Da li isto umire dusa
Kad rastaje se sa svim sto bi joj drago…
Isto na pocetku kraja,
Samo to praznina zjapi,
Cekam da kao bujica neka
Otrgne mene u neko daleko secanje.

NACI CES ME – KRISTINA SIMIC

Naci ces me u senci tek procvale lipe Sto baca svud po meni plodove svoje Lepljiva od ceznje za usnama tvojim Opijena mirisom i prolecem ovim.. Naci ces me u bokoru cveca Sto cveta u basti duz zicanih predja U mirisu mora i redu ruzmarina Gledaces me krisom ispod svojih vedja. Naci ces me onda … Настави са читањем “NACI CES ME – KRISTINA SIMIC”

Naci ces me u senci tek procvale lipe
Sto baca svud po meni plodove svoje
Lepljiva od ceznje za usnama tvojim
Opijena mirisom i prolecem ovim..

Naci ces me u bokoru cveca
Sto cveta u basti duz zicanih predja
U mirisu mora i redu ruzmarina
Gledaces me krisom ispod svojih vedja.

Naci ces me onda kada svet zaspi
Dok mesec tiho tamnim nebom jezdi
Dok poljupce tvoje sanjam svud po kosi
A pod mojom strehom lasta tek se gnezdi.

zora – Kristina Simic

Zora, predivna, mlečnobela hladnog zimskog jutra kao nastavak noći, njenih zvezdanih talasa. U mojim ušima muzika, pred mojim očima ljubav uzbudjujuća i smela kao avanturizam nekog sutra, kao pogled u tvoje oči…. Zora sveža i magličasta, kao plavičasti dim cigare koja sagoreva sasvim polako, i dašak vetra u kosi donosim ti da osetiš ukus čarolije … Настави са читањем “zora – Kristina Simic”

Zora,
predivna, mlečnobela
hladnog zimskog jutra
kao nastavak noći,
njenih zvezdanih talasa.
U mojim ušima muzika,
pred mojim očima ljubav
uzbudjujuća i smela
kao avanturizam nekog sutra,
kao pogled u tvoje oči….

Zora
sveža i magličasta,
kao plavičasti dim cigare
koja sagoreva sasvim polako,
i dašak vetra u kosi
donosim ti da osetiš
ukus čarolije u nozdrvama,
magični zvuk gitare
u zori koja vidi
i nestašluk u tvojim obrvama

ako noćas moje suze – Kristina Simić

Ako noćas moje suze poteku u slapovima želim da nestanem u očima tvojim Poput izmaglice u jutarnjim rosnim časovima I da te konačno mogu nazvati svojim Želim da na tvojim grudima osvanem I da dočekam zoru slušajuci tvoje srce Da ne čujem više krike galebova Što krilima žele da dotaknu sunce. Svaka moja misao kad … Настави са читањем “ako noćas moje suze – Kristina Simić”

Ako noćas moje suze poteku u slapovima
želim da nestanem u očima tvojim
Poput izmaglice u jutarnjim rosnim časovima
I da te konačno mogu nazvati svojim

Želim da na tvojim grudima osvanem
I da dočekam zoru slušajuci tvoje srce
Da ne čujem više krike galebova
Što krilima žele da dotaknu sunce.

Svaka moja misao kad ustanem iz postelje topla
Još uvek od mekoga sna je obojena tobom
Čak i kad kažem sebi da te prezirem
Ja te volim iskreno i kad sam sama sa sobom.

krik u noci – Kristina Simic

Zasto plačeš srce moje, šta te to slama Tvoj nemi krik u noći uzdahom para oblake. Sediš dok mesec se probija kroz razmaknute zavese Misli ti brzo prolaze, ali jezik se o reči ne sapliće. Pamet te razume, oči gledaju sa željom, ali usne se ne otvaraju. Ćute, ne progovaraju… Jer pamet zna, kada se … Настави са читањем “krik u noci – Kristina Simic”

Zasto plačeš srce moje, šta te to slama
Tvoj nemi krik u noći uzdahom para oblake.
Sediš dok mesec se probija kroz razmaknute zavese
Misli ti brzo prolaze, ali jezik se o reči ne sapliće.
Pamet te razume, oči gledaju sa željom, ali usne se ne otvaraju.
Ćute, ne progovaraju…
Jer pamet zna, kada se otvore, da ih niko razumeti neće,
Da ce se bečiti, smejati, krasti,
Da ce podsećati na zvuk tepsije,
Biće ko’ mukli udarac bičem, ko’ fijuk vetra
Da se svi plaše, jer nema slova, nema glasa
Sve je samo ko’ prokleto mukanje.
I taj krik se ne čuje, samo plač I suze što teku
A nije žuborenje, I nije prelepo tkanje
Što stvaraju bujnu od reči reku!

Da l’ se to ljubav zove – Kristina Simić

Kad ju je sreo tog dana, tog jutra, Ispod redova bagremova belih, Delovala mu je ko devojka druga A ne ona sto ga potajno u srcu veseli. Na njenim zarumljenenim obrazima Beše utisnuta ljubav što plamti Da, ona je bila voljena, Njen sjaj mu sad beše potpuno nepoznati. Zar godine duge čekao je baš nju, … Настави са читањем “Da l’ se to ljubav zove – Kristina Simić”

Kad ju je sreo tog dana, tog jutra,
Ispod redova bagremova belih,
Delovala mu je ko devojka druga
A ne ona sto ga potajno u srcu veseli.

Na njenim zarumljenenim obrazima
Beše utisnuta ljubav što plamti
Da, ona je bila voljena,
Njen sjaj mu sad beše potpuno nepoznati.

Zar godine duge čekao je baš nju,
Da uzvrati mu bolom na ljubav njegovu,
Ljubomora na nepoznatog srce mu sprži
Zareče se da mrzeće je svu.

I umesto da slatko prožme svoje snove
I da začini nadom svoje buduće dane,
On klonuo duhom sav posednut pade
U naručje mržnje, gde sam i ostade!