ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА

Одлажем мисли о растанку са стварима,

са додирима у мраку,

са сметеношћу у кораку, са светлошћу

што се у зраку залазећег сунца

на кошуљи преко наслона столице одмара.

Одлажем кнедлу у грлу

када ми шапат крај узглавља зашушти

и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар.

Одлажем сузу скривену,

да је с кишног јутра несмотрену низ око пустим.

Одлажем да реч неку макар бесмислену изустим,

док се у пејсажима од зеленила густим низ реку још зеленију измаглица диже.

Одлажем стисак загрљаја

док се возови незнани неумитно ближе да ме покупе

у вагон за плакање.