ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА
Одлажем мисли о растанку са стварима,
са додирима у мраку,
са сметеношћу у кораку, са светлошћу
што се у зраку залазећег сунца
на кошуљи преко наслона столице одмара.
Одлажем кнедлу у грлу
када ми шапат крај узглавља зашушти
и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар.
Одлажем сузу скривену,
да је с кишног јутра несмотрену низ око пустим.
Одлажем да реч неку макар бесмислену изустим,
док се у пејсажима од зеленила густим низ реку још зеленију измаглица диже.
Одлажем стисак загрљаја
док се возови незнани неумитно ближе да ме покупе
у вагон за плакање.