Добродошли!
ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА
После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као некад пробуди се нада.
Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем тихи шапат у њеноме гласу.
Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.
ПОСЛЕДЊА ПЕСМА
Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, ко поларне зиме.
И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
Погледом брижним ко срне у збегу
Знали су шта желим, а шта волети нећу.
Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.
Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми не знају шта је у корену.
Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране само туга тече.
Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал`ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.
Драгојло Јовић
БАШ СУ НЕКЕ ТЕШКЕ НОЋИ
Баш су неке тешке ноћи
Спирају их мајске кише
Зора маглу из долова вуче
Дани нам измичу све брже од јуче.
Отупи мозак, замиру сва чула
У костима хладноћа северних ветрова
У недра дувам да душу згрејем
Остало је снаге да још тугу сејем.
Пропадам лагано кроз време прошло
Мисли све краће ветрови их носе
Сећања се топе ко пахуље снежне
Очи моје траже неке очи нежне.
Али клатно сата баш удара јако
Ваљда и оно не зна где би могло стати
За напред је споро, назад време није
Откуцано се не брише нити сузом мије.
Потрошено време и казаљка стара
Опеваће можда још нека гитара
Можда виолина накиданих жица
Буде задњи и тихи убица.
И беше то живот, нестаде ко пена
На листу хартије пожутела слова
Каменој плочи само слика фали
Праху се предају снови, идеали.
Све коначно заборав покрива
Док одлазак боли као рана жива
У небеса гледам и земљи се не дам
Само Богу карту за пут ћу да предам.
Драгојло Јовић, мај 2022.
ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ
Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.
Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.
Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.
Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.
А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.
Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.
© Драгојло Јовић
НЕКИ КАСНИ САТИ
У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је боје
То око сетно што ми немир пали.
Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.
Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.
Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.
И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.
Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.
ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ
Браћо моја Српски витезови
На Косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу вашом у црвено цвали.
Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.
Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.
Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.
Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко’ најдраже чедо му на крилу.
Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.
Ако некад сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.
Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.
На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да Косово пазе ко’ Видовдански завет.
© Драгојло Јовић
09.06.2022.
СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ
Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.
Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.
Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.
Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.
`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.
Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.
`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.
_________Драгојло Јовић_______________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД
НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА
У туђем веку
Међ’ туђим људима
Душа радост хоће
Срећу у грудима.
Ал’ ветрови силни
Бију са свих страна
Сва стабла пуцају
Остаће без грана.
Где су оно застала
Времена нам лепа, мила
Зашто сада младунцима
У повоју секу крила.
А она би да порасту
Да полете у висине
Да погледом помилују
Реке, поља и долине.
И да знају међа где је
По сунчевом сјајном зраку
Да везане очи могу
Кућу наћи и по мраку.
Ни времена ова друга
Не сломише жеље, хтења
Да слободно расту, живе
Наша нова поколења.
Само видим остаје им
Тешко доба, тешка борба
Да ко људи с чашћу живе
Од туђина зулумћара
Сачувају образ, њиве..
Драгојло Јовић
Видео је снимио Славиша Паунковић из Крушевца
После дужег затишја, 24. 5.2022. године у 18:00 сати у дворишту КПЗ Крушевац (која сада ради као саставни део Културног ценра Крушевац) поново је одржан програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – ПоезијаСРБ у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац..
Овога пута спровели смо у дело једногласно донету одлуку Годишње скупштине удружења песника Србије -ПоезијаСРБ да се годишња Награда додели: Драгојлу Јовићу за континуиран рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет његове поезије као и његову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ.
Драгојло Јовић је одмах на почетку програма од Љубодрага Обрадовића – председника Удружења и Светлане Ћурђевић – заменика, примио награду и обратио се присутнима пригодном беседом и једном својом песмом. Награда се састојојала од дипломе, уметничке слике и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Затим су додељене награде по једногласној одлуци Управног одбора за књигу године у издавачкој продукцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину (период од сајма до сајма – Сајам књига и издаваштва Расинског округа) и то:
Похваљене су књиге поезије – песнички првенци:
Награде су се састојале од дипломе – похвале и 1 књиге из издавачке продукције ПоезијаСРБ.
Програм су водили Данијела Јевремовић и Саша Милетић. У поетском и сатиричном делу програма учествовали су: Драгојло Јовић, Љиљана Тамбурић, Латинка Ђорђевић, Драган Матејић, Мирко Стојадиновић, Данијела Јевремовић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ђука, Светлана Ђурђевић, Миљко Шљивић, Живојин Манојловић, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић, Драгиша Павловић Расински, Дарко Михајловић, Братислав Бата Костадинов, Мирослава Мира Смиљанић, Снежана Поповић, Дејан Петровић Кенац, Живомир Миленковић, Милан Марковић Лака, Нада Милосављевић Кети, Александар Дрндаревић Сингер, Милош Ристић, Стефан Кнежевић и Саша Милетић. У музичком делу програма наступио је Градимир Карајовић.
Фотографије ћемо због ограничења броја фотографија на Фејсбуку објавити из два дела:
Уживајте… /ПоезијаСРБ/
И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ
И ову песму писаћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.
Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.
Настави са читањем “Годишња награда ПоезијаСРБ за 2021. годину Драгојлу Јовићу”
МИЛОСРДНИ АНЂЕО
Опет је март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.
“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.
“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.
Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.
Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.
А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.
А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.
И Март ће да прође, ал памћење не сме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал’ нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.
А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.
Драгојло Јовић
(П.с. Писано на деветнаестогодишњици нашег страдања.)