МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ
Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.
Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.
Знали су јунаци куд су ноге пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.
Стотину осам душа небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се дало,
војник је српски границу сачувао.
Шесторица јунака још стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.
Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.
Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.
Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.
То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин не робује и своје не даје!
Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!
Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.
