Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

Senka u hodniku *Dragojlo Jović

 

SENKA U HODNIKU

Ne kucam nikom i niko mi ne dolazi.
U ovoj tišini, što k’o zidovi steže,
gledam kako vreme kroz prste mi prolazi,
a uspomene tiho u čvorove veže.

Nema tu buke ni razbijenog stakla,
samo te oči, k’o smaragdi sjajni,
iz onog ugla gde me mladost takla,
sad me gledaju, k’o svedoci tajni.

Samotnjak postah u sopstvenoj koži,
tuđinac sedi koji dodir sluti,
dok crtam tvoj lik na papiru belom
i čekam da srce konačno zaćuti.

Nek’ pesma ova, k’o ispovest siva,
bude moj trag dok me vetar veje,
neostvaren san što u meni sniva,
i još me u hladnim noćima ogreje.

Dragojlo Jović

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ *Драгојло Јовић

 

НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ

Рушили ми земљу тирани без лица,

Бацали су бомбе с небеских висина,

Распорено небо остаде без птица,

Предака нам корење врисну из дубина.

 

Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,

Севале су муње челичних џелата,

Свака је ракета парче меса крала,

И катанац ставила на небеска врата.

 

Планине моје и данас још јече,

Реке се сузом горком умивају,

Уранијум тихи кроз жиле нам тече,

Док ветрови песму опела певају.

 

Уместо вртића, болнице се граде,

Где тишина вришти кроз ходнике дуге,

Болеснима често више нема наде,

У земљи што грца од нечујне туге.

 

Такво „Милосрђе“ заборава нема,

Нити земља моја оздравити може,

За векове многе остаће поема,

Да нас моћници на ломачи ложе.

 

Један добар народ сатрше стоноге,

Ал` из сваке ране ниче нови клас,

Иако су нанете ране предубоке,

У болу смо нашли свој вечити спас.

 

Али, нека знају ти сејачи смрти,

Иако су сејали у намери злој,

Точак се судбине и даље врти,

Србија живи вечни живот свој.

 

Из пепела ниче пркос који плане,

Сваки је гроб постао темељац,

Неће нам никад избрисати дане,

Нит` затровати наш последњи зденац.

 

Залуд њима челик и јадранске ватре,

Наш корен је дубљи од сваког нишана,

Народ се овај не може да сатре,

Док у њему живи вера православна.

 

А кад мисле да се гаси пламен,

Из пепела врелог нови живот креће,

Сваки је срушени и спаљени камен,

Постао гнездо за бесмртно цвеће.

 

Корен је српски у дубини стене,

Што не може челик и отров да згази,

Кроз васкрсли народ вера увек крене,

Док сунце слободе на истоку излази.

 

Нећемо клечати, нити ране крити,

У пркосу нашем васкрсење спава,

Србија ће увек слободарска бити,

Док је Христа Бога и српскијех глава!

Драгојло Јовић

Pod istim nebeskim krovom -Dragojlo Jović

                                     

POD ISTIM NEBESKIM KROVOM

  •  Pod svodom plavim, što granice ne zna,
    svaki se život k’o pupoljak budi,
    sa pravom na parče toplote i neba,
    jer mesto pod suncem žele svi  ljudi.
  • Al’ gorka je istina što svetom vlada,
    dok kolevke jednih  u svili se zlate,
    u susedstvu mračnom, vlada glad i nada,
  • da surovost bombi prošlosti pripada.
  • Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
    da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
    da se gase oči, brišu suzna lica,
    zarad šake zlata i poseda tuđeg?
  • Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
    prestala da gleda u zvezde i snove,
    i postala kavez, tesan i zatvoren,
    robujući okovu što se bogatstvo zove?
  • Dok jedni u mraku spremaju dronove,
    i grade silu od gvožđa i straha,
    drugi u žeđi broje svoje dane,
    bez kapi vode i hlebnoga praha.
  • Zar da nam razum u mraku zanemi,
    dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
    Nismo mi rođeni da budemo nemi,
    niti da svetom  vladaju najgori.
  • Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
    jer sila je slaba kad dobrotu sretne;
  • Nek čovek čoveku daruje bez žala
  • Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
  • Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
    jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
    ne gradimo zidove, već pružimo ruke,
  • u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
  • Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
    već spoji nada što u svima klija,
  • da zemlja nam bude svima kao dom,
  • gde svakom detetu isto sunce sija.

Dragojlo Jović

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 Кад ме притисне туђина и тама,

кад ми је тешко и снага ме изда,

ја склопим очи, а преда мном сама,

изрони стаза од снега и звезда.

 

Лукова се сетим, мог скривеног села,

што к’о гнездо спава у недру планине,

тамо где су некад наша дивна села

грејала душу сред ледне тишине.

 

Око нас Копаоник, суров и бели,

ветрови носе мирис дивљине и бора,

док вук са вуком тајну зиме дели,

а мећава силна снег на врата гура.

 

Нема тамо народа, опустела брда,

само ветар пева песму пустошије,

ал’ у том камену, где земља је тврда,

моје се срце и данас још крије.

 

Остала ми душа на сеоском прелу,

уз пуцкетање ватре и приче стараца,

док снегови круну кроје мом селу,

а вукови стражаре врх густих кланаца.

 

Ал’ чуће се опет песма и звона,

вратиће се деца на дедовину стару,

оживеће село из снежног заклона,

чувајући груду к’о на светом дару.

          Драгојло Јовић

Gde vukovi vetru terciraju

 

GDE VUKOVI VETRU TERCIRAJU

Tamo gde Pančić u nebo gleda,
a mraz k’o staklo na grudi pada,
ostala je duša sred večnog leda,
u pustom selu što samoćom vlada.

Surova brda, k’o krljušt zmaja,
pod belim plaštom sakrila pute,
tamo se nebo sa zemljom spaja,
dok zime duge i teške ćute.

Nema više dima iz starih odžaka,
ni ljudskog glasa da razbije tminu,
samo kroz mećavu, k’o senka laka,
vukovi pesmu puste u visinu.

Zavijaju zveri sa vrletnih brda,
glas im se meša sa severcem kletim,
niko me ne čuje, niko ne vidi,
kad se tih brda u tuđini setim.

Al’ draži mi je taj urlik što ledi,
i surova gora što ljude ne prima,
nego sva svetlost  što u gradu bledi,
dok srce mi greje zavičajna  zima.

Dragojlo Jović

Вино као судбина – Драгојло Јовић

 

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,

За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

                                                          ————————–

(C) Драгојло Јовић

Van konkurencije – član žirija

100 godina od smrti Jesenjina

Ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin ovaj svet napustio je 28. decembra 1925. godine, (pre tačno 100 godina)  u današnjoj Rusiji, stotine ulica, trgova, institucija, spomenika širom te velike zemlje, nose njegovo ime.

CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.

Crni čovek vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek, Crni, crni!

„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

Настави са читањем “100 godina od smrti Jesenjina”

НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА – Драгојло Јовић

НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА

Опет је небо суморно и сиво
Планине наше тишином слуте
Из гробова предака јецај се чује
Опет мојој земљи завера се кује.

Векови пролазе нама увек исто
На тридесет лета нови бој се спрема
Освајачи исту песму нам “певају”
Да поробе слободне од вајкада сневају.

А шајкача и опанак несташе са селом
Од горштака и јунака остало је мало
Брат је брату сад потребан за колону исту
Да чувају праг дедова и земљу нам чисту.

Браћо Срби време нам је, зарад крви проливене
Да не дамо освајачу нити воду нит погачу
Да с кладенца наша деца пију
Да у слози живе и да се не бију.
Настави са читањем “НОВО ДОБА ИСТА ПРИЧА – Драгојло Јовић”

НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ – Драгојло Јовић

 

НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ


Нисам ја брате рођен за слугу
Ја под скутом својим само кријем тугу,
Поглед ми вазда небесима стреми
У вечност правде, димензију другу.

Корени предака досежу дубоко
Мисао слободе лебди баш високо,
Тамо где не лете ни вране ни чавке,
У висине плаве где се вине Соко.

Ко по земљи хода видик му је мали,
Слобода се види летом у висине
Тамо где душе предака нам плове,
Кад су сањајући слободу оствариле снове.
Настави са читањем “НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ – Драгојло Јовић”