НОЋАС МИ МИСЛИ ПУТУЈУ К` ТЕБИ

НОЋАС МИ МИСЛИ ПУТУЈУ К` ТЕБИ

Ноћас ми мисли путују к` теби
Док топло вече звездама роји
Ноћас би душа да врати време
Па да га негдашњим бојама боји.

Ноћас се моје мисли боре
Да те за свагда некуд избришу
Није то лако разум ми каже
Љубав је јача од сваке страже.

Када из груди олуја јача
Борба се бије до корица мача
На којима увек једно срце страда
За љубав се боримо, а због ње се пада.

Погледај у небо и видећеш звезду
Што тихо гасне ил` пребрзо пада
Само не плачи ништа се не враћа
У очима тиња још последња нада.

Да још једном живиш из младости снове
И зов чујеш опет, кад нико не зове
Још би срце хтело ко` са шеснаест лета
Да све назад врати у време детета.

Па још један живот и све из почетка
Проживиш са мало, али душе сите
И да мале ствари донесу ти срећу
Са љубави пуно, ону баш највећу.

Драгојло Јовић
_________________________________________________________________________
Уплата чланарине(1.000,oo дин. за три године)
Удружење песника Србије „ПоезијаСРБ“ са седиштем у Крушевцу
Ул. Цара Лазара број 142
Текући рачун 310-209359-17.
————————————————————————-

62 ПУТА ПРОЧИТАНО

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу неку носе
Ко душе наше далеке.

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил` на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови “које, куде”,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

127 ПУТА ПРОЧИТАНО

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

157 ПУТА ПРОЧИТАНО

EХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ *Драгојло Јовић

ЕХ, ДА МИ ЈЕ ДА ЈОШ ЈЕДНОМ

Ех, да ми је да још једном
Имам снаге да узлетим,
Да с врлетних мојих брда
Оком орла све облетим.

Па да опет као некад
С ветровима борбу водим,
Да још виде да усправно
Као човек земљом ходим.

Да попијем мало воде
Испод крша у Осоју,
Криком орлу да се јавим
Нек полети ка присоју.

Тамо где је гнездо своје
У топлини сунца свио,
А ја млађан орлиће му
Од свих зала заштитио.

С наших брда видик пуца
И нестаје у даљине,
Ja љубио најдражу ми
Орао гледао са висине.

Сад се опет дозивамо
Крај је нама скоро исти,
Док он кликће са висине
Ја бауљам кроз врзине.

Крила мога орла старог
Нису више тако моћна,
У висине ретко лети
Већ скровишта тражи ноћна.

И кад крик му некад чујем
Затреперим од радости,
Једино ме он се сећа,
Какав бејах у младости.

189 ПУТА ПРОЧИТАНО

ПОКРАЈ РЕКЕ *Драгојло Јовић

ПОКРАЈ РЕКЕ

Покрај реке данас прођох
Старом стазом из младости,
Где сам некад као дете
Плео снове од радости.

Године су многе прошле
Стазе старе већ су срасле,
Коров, шибље и врљике
Само сенке обилазе.

И навиру сећања ми
Кад су моје ноге босе,
Газиле по трњу наде
Што времена нова носе.

Сад су мени шездесете
Није време да се сања,
Јер у виру моје реке
Видим само боре неке.

Свака бора лица мога
О животу причу збори,
Ја и река опет сами
Нико ништа не говори.

Само жубор воде слушам
Да би шапат од ње чуо,
Па сећања сва ми враћа
Да младости старост плаћа.

316 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЗАЛАЗАК СУНЦА *Драгојло Јовић

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Гледао сам синоћ залазак сунца
Сетих се дечака како с лоптом јурца,
У сузу једну све је тада стало,
За све што је прошло, што је преостало.

Душа је старца танка као струна
Скупила се, па мекана ко у шаци вуна,
Ништа од прошлости одвајати неће
Ни велике туге ни шачицу среће.

Вечита је тајна докле човек може
Да у једној нити краткога живота,
Као паук мрежу да лепотом плете
Па кад старост стигне да јој може рећи,
Живот прошли сањах кад сам био дете.

И одлази сунце, сјај му брдо крије
Још краичком ока старост светлост пије,
А сутра ће зором неко друго дете
Своје снове слати до друге планете.

Остајте ми збогом жеље и лепоте
Из чаше живота попило се нешто,
Нека пића слатка, земаљске животе
До старости пију људи од доброте.

173 ПУТА ПРОЧИТАНО

ДВЕ ЧАШЕ *Драгојло Јовић

ДВЕ ЧАШЕ

Две чаше су вина остале на столу
Конобар ће сутра да их тугом пере,
Чудиће се зашто нису попијене
А биле су као увек, за тебе и мене.

Своју нисам пио јер бих издао тебе
Вино ми смо пили увек због истине,
Да љубав је наша од свих јада јача
Сад нек вино чека, пијем сузе плача.

Осећам како твој поглед ми треба
Да без много речи осетим близину,
Твог тананог бића и сву снагу жене,
Која је из пакла спашавала мене.

Сада теби треба сва моја доброта
Речи лековите што видају бољке,
Ходаћу по сунцу и месеца сјају
Све док лек за тебе, они ми не дају.

Кажу да све љуте бољке љута трава лечи
Ја ћу својом душом и без много речи,
Опет две ће чаше на столу да стоје
Пићемо их дуго за здравље нас двоје.

Виолине старе слушаћемо звуке
Златни зуб певача сијаће у мраку,
За здравље и срећу најдраже ми жене
Све муке и патње биће заборављене.

373 ПУТА ПРОЧИТАНО

РОЂАЧЕ МОЈ *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

326 ПУТА ПРОЧИТАНО

КОРАК У ЖИВОТ – Драгојло Јовић

КОРАК У ЖИВОТ

Мој први плач крај оџаклије чађаве,
Задоји ме мати и у конопље платно зави,
На руку ми малу бројаницу стави,
Због вере, крста и Српска три прста.

Растао по луговима и ругао се ветровима,
Из босих ногу трње сам вадио,
Дивљим се воћкама радовао и сладио,
На крсну славу отац ме кадио.

Кад руке стасаше да раде,
Дланови су пуцали ко зора,
Са кршевитих брда дозивао сам орлове
И гледао њихов лет од неба до понора.

На градски “вашар” ступих у опанку,
Знате оном нашем, старом Пироћанцу,
И помишљах тада да се гори вратим,
Орловим крилима сунце да дохватим.

Судар два света ал живот одмиче,
Све ми више грко без брда и гора,
И увек задрхтим кад ми мисли дођу,
Да ногама кажу да к оџаку пођу.

(C) Драгојло Јовић

236 ПУТА ПРОЧИТАНО

Промоција часописа ПУТЕВИ КУЛТУРЕ број 29

Slike na Fejsbuku

У елитном простору хотела Голф у Крушевцу, 31. 5. 2019. године, одржана је промоција Часописа за културу и уметност ПУТЕВИ КУЛТУРЕ број 29 који издаје Културни центар Крушевац. На промцији је учествовао велики број крушевачких песника, прозних писаца, афористичара, сликара и ствараоца у другим профилима уметности. У овом броју часописа су заступљени и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић, Градимир Карајовић и Михајло Ћирковић. Програм промоције осмислила је и водила уредник часописа Јелена Протић-Петронијевић, све пристне је поздравила Виолета Капларевић – директор Културног центра Крушевац, а запажено излагање о сликарству  имала је Марија Стојадиновић – уредник КЦК. Погледајте видео и слике са промоције. Видео је снимио Славиша Паунковић, а слике Стефан Кнежевић.

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ
Нижу се године живота наших,
Прашина лагано на прошлост пада,
До јуче имасмо милион жеља,
А сад се чува још једна нада. Настави са читањем “Промоција часописа ПУТЕВИ КУЛТУРЕ број 29”

383 ПУТА ПРОЧИТАНО