Категорија: Dragojlo Jović

ПЛАЧЕМ НОЋАС КАО ВИОЛИНА

Ноћас лутам по сањивом граду,
Прошлост своју ко на длану видим,
Питам Месец, мог другара старог,
Да ли имам чега да се стидим. 

И заплачем онда гласом виолине,
Сузе су ми покидане жице,
Што несташе моје жеље силне,
У Моравске ледене дубине.

Зарад коре хлеба, ја сам овде стао,
Илузије младости ту сам жаром дао,
Сад подвлачим црту у Моравском песку,
И сабирам шта сам, лудо проћердао.

Одсањани снови вратити ме неће,
У времена прошла, ех да беше среће,
Да Мораву, само млађан прођем,
И да неком, другом царству дођем.

Под месечевим зраком Лазаревог града,
Ко мађију, вреле усне нађох,
Па не шватих кад ми живот прође,
А тај исти месец још ми дане глође.

На Моравском песку оставићу стопе,
Да их вода тихо негде к мору носи,
А нек Месец жути, та лопужа стара,
Неке нове клинце крај Мораве вара.

© Драгојло Јовић

ГОДИНА ЗА ГОДИНОМ

Како која година се ниже,
Нестајемо све смо крају ближе,
Пролазност нам гаси надахнуће,
Па желимо још једно свануће.

И да жито зрело жањемо по хладу,
Да ни једно зрно птице не украду,
И кад длан нам од жуљева пуца,
Помељара стара да весело куца.

Али зоре, сад су неке друге,
Остарелог лица, с погледом од туге,
Чуде се што њиве обрађују старци,
Куд нестаде младост и сунчеви зраци.

Више међа нема, све је у корову,
На јабуку крушка наслонила тугу,
Издала је снага сад је јашу вране,
Ни за гнездо нису осушене гране.

Некад зоре будиле су мене,
Сад свануће будне очи траже,
Од истине тешке су ми ноћи,
Нарасло је пруће не виде се куће.

© Драгојло Јовић

КУЋО МОЈА НА БАЛКАНСКОМ БРДУ

Кућо моја на Балканском брду,
Гордо стојиш времену се недаш,
Твог оџака плави дим се вије,
У свет носи причу, Српске трагедије.

Кад силници пре осамнаест  лета,
На тебе ми подигоше хајку,
Само с једном вековитом жељом,
Да убију моју Српску мајку.

Изручише све отрове своје,
Нечовештва свуда им се виде,
Док је људи и док  Света буде,
Требали би себе да се стиде.

Убише ми нерођену децу,
Руком зла су у корен ми такли,
Сем оружја које за смрт нуде,
Ништа друго немају за људе.

Још ми земља на барут задише,
Што бедници бацаше с висина,
Сад су гробља  од градова већа,
Недај ми се кућо, окреће се срећа.

Кући мојој врата и прозори,
Ка Истоку  окренути вазда,
Кући мојој сваки гост је мио,
Што не жели да јој буде газда.

Кућо моја на Балканском брду,
Причај ветру нека у Свет носи,
Да Србија још није прћија,
Крст на Цркви православној сија.

© Драгојло Јовић

СМРЗНУТЕ  РУКЕ

Где ћу ноћас ове руке ледне,
Да угрејем и топлину нађем,
Где да тражим неке усне вреле,
Које би ме сатрвеног хтеле.

Низ улице бездушних кафана,
Са крошњама великих платана,
Још верујем да на углу негде,
Кестен пеку као давних  дана.

Смрзле руке идеали пали,
Топли поглед сад ми много фали,
Да још једном у живот ме врати,
И  улице ледене ми скрати.

Из  кафане чађаве виолина јеца,
Нека жица фали, осећам по звуку,
У кафанском диму сад пијанца туку,
Скратиће му ноћас сиротињску муку.

И на поклон цветић може да се купи,
У кафани трулежи, пијанства и кича,
Златни зуб свирача сад у мраку светли,
Зора је већ близу, запеваће петли.

И кад све ућути, кад утихну звуци,
Кад уморне певаљке  престану да њишу,
Улицама града  с промрзлим рукама,
Ходаће  чудаци који песме пишу. 

© Драгојло Јовић 

ЕХ ДА БЕШЕ САН

Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.

Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.

Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.

Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.

Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.

© Драгојло Јовић

СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО

Село моје оплакују кише,
Јер у њему нема никог више,
Само неки нови су чувари,
Миш по земљи, на небу Гаврани.

Гледам поља, трава не кошена,
Воћњацима старим, воћка осушена,
Не чују  се звона од оваца,
По авлији змија, језиком палаца.
Настави са читањем “СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО – Драгојло Јовић”

ЈОШ ОВА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, отоплиле зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми незнају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожилјци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

© Драгојло Јовић

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета. Настави са читањем “СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић”

ЈОНСКА ГРОБНИЦА

Ти гробнице Јонска плава,
Ту где спава много Српских глава,
Што у патњи великога рата,
Ту на Виду оста брат до брата.

Брат до брата у гробници плавој,
Снове своје остварио није,
Да још једном у јуришу славе,
Српској кући, врате своје главе.

Настави са читањем “ЈОНСКА ГРОБНИЦА – Драгојло Јовић”