Категорија: Dragojlo Jović

СМРЗНУТЕ  РУКЕ

Где ћу ноћас ове руке ледне,
Да угрејем и топлину нађем,
Где да тражим неке усне вреле,
Које би ме сатрвеног хтеле.

Низ улице бездушних кафана,
Са крошњама великих платана,
Још верујем да на углу негде,
Кестен пеку као давних  дана.

Смрзле руке идеали пали,
Топли поглед сад ми много фали,
Да још једном у живот ме врати,
И  улице ледене ми скрати.

Из  кафане чађаве виолина јеца,
Нека жица фали, осећам по звуку,
У кафанском диму сад пијанца туку,
Скратиће му ноћас сиротињску муку.

И на поклон цветић може да се купи,
У кафани трулежи, пијанства и кича,
Златни зуб свирача сад у мраку светли,
Зора је већ близу, запеваће петли.

И кад све ућути, кад утихну звуци,
Кад уморне певаљке  престану да њишу,
Улицама града  с промрзлим рукама,
Ходаће  чудаци који песме пишу. 

© Драгојло Јовић 

ЕХ ДА БЕШЕ САН

Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.

Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.

Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.

Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.

Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.

© Драгојло Јовић

СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО

Село моје оплакују кише,
Јер у њему нема никог више,
Само неки нови су чувари,
Миш по земљи, на небу Гаврани.

Гледам поља, трава не кошена,
Воћњацима старим, воћка осушена,
Не чују  се звона од оваца,
По авлији змија, језиком палаца.
Настави са читањем “СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО – Драгојло Јовић”

ЈОШ ОВА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, отоплиле зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми незнају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожилјци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

© Драгојло Јовић

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета. Настави са читањем “СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић”

ЈОНСКА ГРОБНИЦА

Ти гробнице Јонска плава,
Ту где спава много Српских глава,
Што у патњи великога рата,
Ту на Виду оста брат до брата.

Брат до брата у гробници плавој,
Снове своје остварио није,
Да још једном у јуришу славе,
Српској кући, врате своје главе.

Настави са читањем “ЈОНСКА ГРОБНИЦА – Драгојло Јовић”