СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ

 

Ко се још именом твојим радује

Ко још с јутра пред твојом иконом дрхти

И чека да га светлост твоја дарује

 

Ко се још од најезде заборава брани

И скрушено, без речи

Твојом се мудрости живљења храни

 

Чија се радост, с радошћу твојом дели

И чије срце

Твојом се светлошћу весели

 

Коме још савети твоји требају

Кад из свемира

Дарови пролазности вребају

 

Ко се још да каже ко је, труди

И крст у прста три и срцу носи

Док чека да му незнано сутра пресуди

 

На чијем небу јутрос се црта твој лик

И чијој се чистоти душе

Надахњује сликар и песник

 

Ко је то кажи ми боже

Док времена тешка нам прете

То биће, србин се зове

То, светосавско  је дете

 

 

 

 
Сусед је отишао ове зиме
У неки сиви камион стари
сместио децу, натоварио ствари
Док је катанцем капију везивао
нешто је псовао, државу и Бога прозивао…
Ја сам крај прозора стајао и ћутао
у грудима је тукло, кнедлу сам гутао….
И док сам другарима руком махао
у себи сам горко и неутешно плакао.

Остала је сама кућица бела
на зиду испод ластиног гнезда
незграпни натпис ”црвена звезда”
под старом трешњом снешко белић
али радости ни један делић.

Од тада кроз прозор зурим у празно
и слике радости с` тугом враћам
у души се осећам страшно поразно
док у радости детињства свраћам.

Једнога јутра док је роса
на пупољке трешње пред кућом блистала
прва је ласта на усамљеној кући
к`о брод за луку весело пристала.

На бунар, трешњу, капију стала
око усамљене куће облетала
а онда изненада некуд је нестала.

Од тога јутра нема је данима
нити на крову, капији, нити крај гнезда
и док, (на жалост) побеђује звезда
са трешње пред кућом опада цвет
и у зелено одева се свет
са тугом схватам једну истину
док у заборав одлази зима
и ласте долазе само на гнезда
под којима радости и љубави има.

БОГОЈАВЉАЊЕ

Синоћ је мраз
сиротињске прозоре ињем ковао,
промрзли младић судбину псовао
што га самоћом казни….

Синоћ је мајчина суза потекла
и загрљаји су остали далеки и празни…

Синоћ се болесник
у бунилу смрти предавао
невини човек у хладној самици спавао….

Синоћ је власт терала своје
и хтела да отме и оно што је само моје…..

 

МАЛИ СВЕТОВИ

 

Још цвет понекад задене у својој коси.

Сунца зрак

заигра на њеном врату.

Док се башта купа у септембарском злату

њени кораци у пластичним

сандалама пазе,

да цвет не згазе,

да сенком живот продужи роси.

У очима покупи плави свод.

Њене се руке заиграју у цветовима,

у наборима прекривача на баштенском столу,

у коси.

А онда ногу пребаци преко ноге.

Испод лаке летње хаљине прошета јутарњи лахор.

На столу замирише јутарња кафа,

и њен поглед

као лептир слеће са цвета на цвет,

на мој осмех и моје риме,

а ја сам срећан

јер још увек имам свој мали свет,

јутарњу кафу,

и на уснама њено име.

 

 

ПОМЕН ЉУБАВИ

 

Скупљао сам љубавна слова из љубавних стихова највећих љубавних песника,

да ти најљубавнију песму напишем.

И док сам у трави која је гледала на реку простирао главу на груди твоје,

беле и нежне к`о лептирова крила

Ти си – сећам се

била мека к`о свила

и твој глас…..

Никада нећу заборавити тај тренутак бестелесности

”Можда некад када остаримо и прођем овом стазом

која ће ме натерати да те ухватим за стару и изборану руку,

и заплачем срећна,

срећна што сам баш са тобом сањала,

јер знам да си баш ти моја пронађена половина”

Шапутала си док је завијала сирена за трећу смену пролетера.

А онда

стазом покрај реке

престали су да пролазе сватови,

заменили су их бежања и ратови

А љубав,

љубав је била прва жртва,

и на сваком је кораку

у читуљама трулела безбојна и мртва.

И тебе је неко радозналу одвукао.

Неко ко је униформу нечију обукао.

Можда си га сваке вечери чекала

док су сирене пролетера плакале нову песму

да се пијан од рата врати,

можда је једне ноћи која је од свих била тиша,

док је падала нечујна киша

у твом уздаху чуо моје име,

или га прочитао у малој кутијици за тајне и риме

И већ је сутра на вратима мртве куће

закуцао читуљу нову.

А ја да ти песму  напишем успео нисам.

И сада док се облаци оловни небом гнезде

и поноћи сваке црне птице легу

а ноћи наредне већ црним небом језде

узалуд палим свеће

на гробљу љубави шапућем твоје име и садим цвеће.

Црне ми птице на раме слећу,

похараним сузама љубави пламен свеће гасу

и полог зла полажу у тек проклијалом цвећу

док земљом хода све мање људи

убијајући љубав која би да васкрсне

у страху  да се нова не пробуди..

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ

Сваком пролазнику
и одбеглом робијашу
што тамницу своју
домом за ситне радости
прозва
Сваком детету
што очима тумачи језик птица
и што га за трпезу
безимена скитница
позва
Сваком цвету
што зори враћа осмех
а земљи вечност лепоте
и сваком песнику
што стих му се оте
док ноћ у свитање пласти
и свакој ласти
што се у погледу сликара гнезди
ветру што кроз снове немирне језди
и свему што живети иште
понављам с јутра
понављам ћутке и гласно
време је за чистилиште.

БАДЊАК

 

У плавој долини снега,

на реци

између два брега,

и даље према шуми –

Трагови зеца и лисице

у перју заспале препелице,

овога јутра нису сами

 

Туда људи и деца

под ликом великог свеца,

радост к`о бисер просипају.

Зору и јутро са собом мире

и блаженством пуни настоје

да сву шуму исткају

песмом секире.

 

Прекрсти се десница рука,

па у два маха,

у три одјека

и девет звука….

стресе снег са сувог лишћа.

А церово, ил` дрво благуна

к`о раскошна царска круна

расцвета снег поред жбуна.

 

После се бисер од много зрна,

дрво за дрветом

благун до цера

са истока, југа, ил` севера

стазом сребрном спушта ка реци,

на чијем леду цика се деци

разлеже песмом распевана.

А дрво храста, једно на друго

у жбун велики крај дућана

ређају веселе храстоноше,

да вином црним, ракијом љутом

прославе радост бадњега дана

 

Затим се кротко размиле поново,

и свако срцем среће препуним

на раме пребаци дрво храстово,

окити двориште свако крај друма,

И за час у подне хладно и златно

снежном долином међу два брда

у село израсте храстова шума.

 

 

 

 

ПОСЛЕ КИШЕ

 

После кише

и мисли су чистије и тише

и њена коса на јорговане мирише

што се кроз завесу са залуталим лептиром прикрада.

После се кише изненада сетим њенога осмеха,

и док последње капи умиру са стреха

журим да нечије нечујне кораке стигнем,

и дозовем њено име.

После кише,

у предвечерје,

док уличне светиљке у одсјају асфалта свој одсјај траже,

чекање је најдраже,

иако знам да је узалудно.

После кише срце је будно,

и увек се нешто чудно у души збива,

док се зеленило поља умива

речи нежне постају опоре и грубље.

После кише све су самоће света

самотније и дубље.

 

РАСТАНАК

 

Ноћас док пахуље падају снежне

сузе су неизбежне,

и загрљај дубок је ко свемир.

Ноћас корача немир

нашом постељом од магле сиве,

и све су радости око нас

тако веселе и тако живе…..

А ми се растајемо!

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш мрзим те,

Да  сутра био бих јачи

и жеља за тобом ме мине

када ме однесу даљине.

 

Од ноћас се на завејане стазе

трагови наши не срећу нити мимоилазе.

Све су прекрили сметови.

Од ноћас смо само пахуље које се на длану топе,

две смрзнуте звезде и далеки светови.

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш волим те.

Да сутра био бих јачи

и да ме за тобом жеља не мине

Када ме однесу даљине