СУСРЕТ

 

Срели смо се негде

у безброј неразговетних гласова шетача, случајно.

Нисмо се као на филму гледали: немо, бескрајно…

Нити се сагнули да са калдрме подигнемо брош са мараме

кога је са тебе свукао несмотрени пролазник,

не!

Мислим чак да није био ни празник, већ сасвим обичан дан

када са мостова не скачу, ни циганка не гледа у длан.

Чак, у том тренутку

кад си ме питала како да нађеш Гандијеву број осам,

ниси ни слутила ко сам,

нити си ми се нарочито допала.

А онда, схвативши да је прилика пропала да се са њим сретнеш,

док си са мном испијала кафу и плакала…..

некако си успела да се наметнеш.

Ја сам те, заборавивши где сам пошао сасвим

пратио до станице

збијајући се под твој мали кишобран, да се не сквасим.

Ти си, све везе – поподневне и вечерње пропустила

и у мојој соби подстанара свој мали кофер спустила

у Гандијевој број девет,

заспала на неразмештен кревет и заувек постала моја.

СРЕЋКО СИМИЋ

К Р А Ј

 

Кад кренеш!

Кад одустанеш од сенке под липом,

и успут

покупиш отиске мисли

са тротоара под прозором,

и мирис опраног степеништа

на коме у америчким конзервама

цветају љубичице и роза мушкатле,

не осврћи се.

Не слушај шапате који ће те осуђивати,

презирати твој пркос

над стварима које ће неминовно нестати,

прећи у неки сасвим други облик.

У ствари, и ти ћеш

чим те прва улица зграби и прогута

постати жута хризантема на прозору старе зграде с јесени,

или светиљка у башти ресторана

над столом за којим се непознати љубе.

И ја ћу престати да у новчанику носим твоју слику,

јер ћеш ми се поспана, весела, уплакана, несташна ….

приказивати у новим издањима савремене љубавне поезије,

на сликама импресиониста у галеријама

у споредној улози девојчице у шареном хаљетку у позоришту,

у мелодрами на тевеу у ситне сате.

Али ни улице, ни писак локомотиве у даљини

неће, знам то поуздано

не могу, мени да те врате.