ТУГА КИШЕ

Следећи кап кише

док се низ прозор слива,

увек до њеног лика дођем при дну,

и као да је ту

иза затворених очију њен додир тражим.

Магле су однеле пејсаже ране јесени са њом,

негде далеко.

На клупи, на крају парка,

као усидрена барка тумачим снове

случајно одсањане на мом рамену,

и шапућем трави и камену

да ми све њене тајне одају.

На столу, недовршена реченица њених мисли,

шоља кафе испијене на брзину са отиском прста на дну

( ко зна шта је пожелела

а ја сам убеђен био да сам то ја) мирише на превару,

и увек је свежа.

Око ње се не хвата паучина, нити је ремети тишина

што са кишном јесени ромиња,

ни децембар,

што по прозору

игра свој ритуал пролазности је не стеже.

Разгрћем пахуље снежне

а оне хладне и нежне

као из ината заједно с њом

на мојим длановима заувек умиру.

А ја их уморан пијем

од истине кријем

да сам залутао пратећи кап кише

што се низ прозор слива с пролећа.