Аутор: Srećko Simić

АМАНЕТ ОЦУ – Срећко Симић

  АМАНЕТ ОЦУ КАДА ЈЕ ОТАЦ, С ЈУТРА У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО У НАШ БИ ДОМ СА НЕБА СИШАО МИР БОЖЈИ И СВАКОМ ОД НАС НЕЧУЈНО ПРИШАО КАДА ЈЕ ОТАЦ С ЈУТРА У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО КАД БИ СЕ ОДАЦ СА ПРИЧЕШЋА У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО СА ЊИМ БИ ВАЗДА МИР БОЖЈИ У … Настави са читањем “АМАНЕТ ОЦУ – Срећко Симић”

 

АМАНЕТ ОЦУ

КАДА ЈЕ ОТАЦ, С ЈУТРА
У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО
У НАШ БИ ДОМ СА НЕБА СИШАО
МИР БОЖЈИ
И СВАКОМ ОД НАС НЕЧУЈНО ПРИШАО
КАДА ЈЕ ОТАЦ С ЈУТРА
У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО

КАД БИ СЕ ОДАЦ СА ПРИЧЕШЋА
У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО
СА ЊИМ БИ ВАЗДА
МИР БОЖЈИ У ДОМ НАШ СВРАЋАО
И СВАКОМ СЕ ОД НАС НЕЧУЈНО ОБРАЋАО
КАД БИ СЕ ОТАЦ СА ПРИЧЕШЋА
У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО

КАД БИ СЕ ОТАЦ ЗБОГ ЗЛА ИЛ` НЕПРАВДЕ СРДИО
И КАД БИ НАС ОЗЛОЈЕЂЕН НЕВИНЕ ГРДИО
ЗНАЛА БИ БРИЖНА И МИЛА МАТИ
У ЦРКВУ СВАГДА ДА ГА ИСПРАТИ
КАД БИ СЕ ОТАЦ ЗБОГ ЗЛА И НЕПРАВДЕ СРДИО

КАДА СУ ОЦА НА ОДРУ У ЦРКВУ УНЕЛИ
МИ СМО СЕ УЦВЕЉЕНОЈ МАЈЦИ ЗАКЛЕЛИ
ДА ЋЕМО ЗА ЖИВОТА ПРЕОСТАЛОГ СВОГА
У ДОМУ ЧУВАТИ ОЧЕВОГ БОГА
И МИР СМО СА ЊИМ У АМАНЕТ УЗЕЛИ
КАДА СУ ОЦА НА ОДРУ У ЦРКВУ УНЕЛИ

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ -Срећко Симић

  ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ Сваком пролазнику и одбеглом робијашу што тамницу своју домом за ситне радости прозва Сваком детету што очима тумачи језик птица и што га за трпезу безимена скитница позва Сваком цвету што зори враћа осмех а земљи вечност лепоте и сваком песнику што стих му се оте док ноћ у свитање … Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ -Срећко Симић”

 

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ

Сваком пролазнику
и одбеглом робијашу
што тамницу своју
домом за ситне радости
прозва
Сваком детету
што очима тумачи језик птица
и што га за трпезу
безимена скитница
позва
Сваком цвету
што зори враћа осмех
а земљи вечност лепоте
и сваком песнику
што стих му се оте
док ноћ у свитање пласти
и свакој ласти
што се у погледу сликара гнезди
ветру што кроз снове немирне језди
и свему што живети иште
понављам с јутра
понављам ћутке и гласно
време је за чистилиште.

(мојој) ЖЕНИ – Срећко Симић

За тебе што ми у снове зађеш и пронађеш сваки тренутак нежности. За тебе чијим именом назвах све улице којима наше стопе ходају За твоје лице са којим оживеше звезде падалице и кише посташе топле и меке. За јутра која ме радују када су све туге света туђе и далеке За тебе у овом предивном … Настави са читањем “(мојој) ЖЕНИ – Срећко Симић”

За тебе
што ми у снове зађеш
и пронађеш сваки тренутак нежности.
За тебе
чијим именом назвах све улице
којима наше стопе ходају
За твоје лице
са којим оживеше звезде падалице
и кише посташе топле и меке.
За јутра која ме радују
када су све туге света туђе и далеке
За тебе у овом предивном дану
ја немам ништа
осим ово срце на длану

 

Срећан осми март свим женама света

Н И С А М С А М – Срећко Симић

( Пре неколико дана из штампе ми је изашла пета књига – књига љубавне поезије ”УГЛАВНОМ ОКО ПОНОЋИ” у издању Књижевног друштва Косова и Метохије. Ево једне песме из збирке:   НИСАМ САМ   Нисам сам Док се врело подне свечано приближава у сенкама зрелих кајсија у мислима бесциљно лутам док ми близина његова прија … Настави са читањем “Н И С А М С А М – Срећко Симић”

( Пре неколико дана из штампе ми је изашла пета књига – књига љубавне поезије ”УГЛАВНОМ ОКО ПОНОЋИ” у издању Књижевног друштва Косова и Метохије. Ево једне песме из збирке:

 

НИСАМ САМ

 

Нисам сам

Док се врело подне свечано приближава

у сенкама зрелих кајсија

у мислима бесциљно лутам

док ми близина његова прија

и шапат  његових лептирова слутим.

 

Нисам сам,

и предан сам мирису кајсија зрелих

и покрај живица цветова увелих

закаснелих лубеница.

 

Нисам сам

и у прегорелој трави јулско поподне шушти

док се са брега осунчаног

ваља глас ветра немушти.

 

Нисам сам

и немам потребу чак ни да слутим.

Нисам сам

јер имам неког са киме бих у врело подне у сенци зрелих кајсија да ћутим.

МАРТ ЈЕ МЕСЕЦ ЉУБАВИ – Срећко Симић

МАРТ ЈЕ МЕСЕЦ ЉУБАВИ   Март је месец љубави, коју ветар са мирисом киша доноси када из трулежи живот мртвилу пркоси. Март је дрхтај срца које са душе посивели снег отреса, и у небеса нежност у бехар просипа. Март је месец сањара, што поноћ крај рачунара у стихове претвара, у риме, што се радује издисају … Настави са читањем “МАРТ ЈЕ МЕСЕЦ ЉУБАВИ – Срећко Симић”

МАРТ ЈЕ МЕСЕЦ ЉУБАВИ
 
Март је месец љубави,
коју ветар са мирисом киша доноси
када из трулежи живот мртвилу пркоси.
Март је дрхтај срца
које са душе посивели снег отреса,
и у небеса
нежност у бехар просипа.
Март је месец сањара,
што поноћ крај рачунара у стихове претвара,
у риме,
што се радује издисају зиме.
Март је месец занесењака,
што са улице и сокака месечину у душу уносе,
што уредности пркосе.
Март је месец уметника,
којима је слика,
и прича, и песма и стих.
Март је месец романтика
који се нежности лако предају,
који не знају
да до десет изброје,
који на ноге чврсто не стоје,
чије се срце гнуша
над бићем у коме не станује душа.
Март је месец љубави

ТРАЈАЊЕ – Срећко Симић

ТРАЈАЊЕ   Кад сат закуца јутро Твоја ме рука из сна покрене И осмех се у грудима расплине Ти си највећи део мене   Не бројим дане, сате, минуте Кад ме твог додира срећа покрене И као лопов срце ми краде Ти си најлепши део мене   Тако низ матицу љубави пуштам Све мисли своје, … Настави са читањем “ТРАЈАЊЕ – Срећко Симић”

ТРАЈАЊЕ

 

Кад сат закуца јутро

Твоја ме рука из сна покрене

И осмех се у грудима расплине

Ти си највећи део мене

 

Не бројим дане, сате, минуте

Кад ме твог додира срећа покрене

И као лопов срце ми краде

Ти си најлепши део мене

 

Тако низ матицу љубави пуштам

Све мисли своје, срца откуцаје

Нек за тебе само од сада дишем

Нек ово наше заувек траје

 

Кад мраз у поноћ прозор окује

И моје мисли постану ледене

Топлина твоја срце оживи

Ти си најтоплији део мене

 

Кад се на јутро облаци спусте

И немир однекуд крене кроз вене

Рука  ми твоја снагу даје

Ти си најјачи део мене

 

Тако низ матицу љубави пуштам

Све мисли своје, срца откуцаје

Нек за тебе само од сада дишем

Нек ово наше заувек траје

 

 

КАД ПРЕСТАНЕМ ДА ВОЛИМ – Срећко Симић

  КАД ПРЕСТАНЕМ ДА ВОЛИМ   Кад престанем да волим, то ће бити због траве која у далеким успоменама вене, због мртвила воде у чијем ће одразу звезде престати да се мресте, због имена љубави, чија ће слова постати само знакови на изгужваном папиру, због суза које неће тећи. Кад престанем да волим нестаће мириси липа, … Настави са читањем “КАД ПРЕСТАНЕМ ДА ВОЛИМ – Срећко Симић”

 

КАД ПРЕСТАНЕМ ДА ВОЛИМ

 

Кад престанем да волим, то ће бити због траве

која у далеким успоменама вене,

због мртвила воде

у чијем ће одразу звезде престати да се мресте,

због имена љубави,

чија ће слова постати само знакови на изгужваном папиру,

због суза

које неће тећи.

Кад престанем да волим нестаће мириси липа,

увенуће дрвореди.

Кораци на тротоару под прозором постаће само сенке

безимених лица,

и њихови гласови

постаће неразумљиви стихови скитница.

Кад престанем да волим

лећи ћу у неразмештен кревет

у ноћи чистој као црквена водица,

и моја ће душа постати затворена шкољка

у којој је остао заборављен бисер љубави.

Кад престанем да волим

на мом ће узглављу нићи трава

и лептир ће заспати на увелом маслачку

а ја ћу бити мртав и нестао

јер сам да волим заувек престао.

СВЕ ЈЕ ТО ЗБОГ ЉУБАВИ И ВИНА – Срећко Симић

СВЕ ЈЕ ТО ЗБОГ ЉУБАВИ И ВИНА     Ноћас се  сећање у мисли просипа К`о из ко зна које чаше опор гутљај вина Ноћас ми љубав, крчмарева прелепа кћи Месечева невеста И у песми лијепа Емина   Ноћас се ево поноћи предајем У   стакло разбијене чаше нестаје  моја суштина А љубав лик свој  оставља … Настави са читањем “СВЕ ЈЕ ТО ЗБОГ ЉУБАВИ И ВИНА – Срећко Симић”

СВЕ ЈЕ ТО ЗБОГ ЉУБАВИ И ВИНА

 

 

Ноћас се  сећање у мисли просипа

К`о из ко зна које чаше опор гутљај вина

Ноћас ми љубав, крчмарева прелепа кћи

Месечева невеста

И у песми лијепа Емина

 

Ноћас се ево поноћи предајем

У   стакло разбијене чаше нестаје  моја суштина

А љубав лик свој  оставља

У свакој капи  испијеног вина

 

Ноћас поноћи љубав је име

И суза горка незван је гост

У глави бучна је самоће тишина

Јер љубави ноћас ни вино није мост

 

Ноћас ме пије вино

на његово тонем дно

и у кошмару љубави равно је и фино

к`о широко поље кошено

 

 

Ноћас  је срце љубави препуно

А љубав на небу је звездана прашина

И дође ми да месец загрлим

К`о песник  брезе у стиховима Јесењина

 

Ноћас ми песма стихове не зна

о њих се спотиче и болно пада

ноћас је моја душа чаша испијеног вина

за љубав давну спремна да страда.

 

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА – Срећко Симић

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА   Одлажем мисли о растанку са стварима, са додирима у мраку, са сметеношћу у кораку, са светлошћу што се у зраку залазећег сунца на кошуљи преко наслона столице одмара. Одлажем кнедлу у грлу када ми шапат крај узглавља зашушти и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар. Одлажем сузу скривену, да … Настави са читањем “ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА – Срећко Симић”

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА

 

Одлажем мисли о растанку са стварима,

са додирима у мраку,

са сметеношћу у кораку, са светлошћу

што се у зраку залазећег сунца

на кошуљи преко наслона столице одмара.

Одлажем кнедлу у грлу

када ми шапат крај узглавља зашушти

и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар.

Одлажем сузу скривену,

да је с кишног јутра несмотрену низ око пустим.

Одлажем да реч неку макар бесмислену изустим,

док се у пејсажима од зеленила густим низ реку још зеленију измаглица диже.

Одлажем стисак загрљаја

док се возови незнани неумитно ближе да ме покупе

у вагон за плакање.

ТИ МЕ ПОДСЕЋАШ ДА ЉУБАВИ ИМА – Срећко Симић

У јутра тмурна кад кише плачу само се у оку твоме небо плави па ме дозива да њиме полетим препустим снове крилима  љубави Мисао понекад стане пред буром када је запљусне очаја плима осмех ме твој у луку врати у пролазу подсети да љубави има И када у срцу пролеће закасни када га окује лед … Настави са читањем “ТИ МЕ ПОДСЕЋАШ ДА ЉУБАВИ ИМА – Срећко Симић”

У јутра тмурна кад кише плачу
само се у оку твоме небо плави
па ме дозива да њиме полетим
препустим снове крилима  љубави

Мисао понекад стане пред буром
када је запљусне очаја плима
осмех ме твој у луку врати
у пролазу подсети да љубави има

И када у срцу пролеће закасни
када га окује лед и зима
топлина твоја зна да угреје
да ме подсети да љубави има

Браним се у сну од најезде зла
кошмар ми прети да ме преплави
твоја ми рука буђење нуди
и подсети ме да има љубави

Када ми корак неспретно стане
у мисли залута шапат неспокоја
однекуд, увек као да зна
спас ми понуди љубав твоја.

К`о храст спокојно крај реке стојим
олуји, мржњи и злу пркосим
јер у грудима срце је живо
у њему љубав твоју носим.