Аутор: Saša Kozić

Године у мени ћуте, тражећи мир у мислима сутрашњице.

Палим цигарету, замишљено издишем дим из груди, тражећи истину прохујалих година, мртве тишине и заборављених љубави – оних које беже у заборав сутрашњег времена.

Сви знани и незнани из моје историје стоје у истом реду, обележени и заглављени у мртвилу прошлости, спремни на превелику жртву – жртву узалуд изгубљеног времена.

Године неповратно пролазе, заробљене у северном лету, међу висибабама у процвату, где се све у трену мења. Где ништа постаје све, а све се претвара у сутрашње велике јутарње наде.

Овога живота

Уморан лутам, мокрим и покислим улицама града.  Газим по барицама , ноге су ми мокре

Не гледам у пролазнике, већ у пацове који се даве у води суморне и досадне кише.

Улазим у кафану, све је сиво, покисло,окачено је на чивилук, суши се.Док мирис устајалог дувана и ракије , даве присутне

Ја уморан, гладан,жеђ ми грчи стомак надут и пун свакојаких гована мог живота .

Рукама грчевито држим, зелену флашу пива . Испијам је у трену . Бол стомака ми разара мисли

Идем на кишу

Боли ме

Газим по барицама

Ноге су ми мокре

Једна група студената шета.

Једна се игра у парку.

Трећи праве блокаде…

А ми, народ, као ‘41 гледамо,

да ли ће се сударити,

да ли ће неко пуцати?

Са једне стране наши, са друге њихови,

пета колона засебно.

Страшно!

Зар опет?

Докле више, браћо Срби, докле?

Мајке ће плакати,

очеви ће немо гледати,

а браћа ће се светити.

Четири слова С нас опомињу,

Бог је на нашој страни.

Али шта ако пустимо оружје,

ако брат брату каже: „Доста!“

Можда још није касно,

можда Србија још може да дише.

Јер, ако будемо делили крв,

делићемо и гробове.

А ако спојимо руке,

спојићемо и будућност.

САМО СЛОГА СРБИЈУ СПАСАВА.

Тражим.

Чекам.

Гледам широм отворених очију.

Свуда око мене—завист, несрећа и пропаст.

Зло.

Полако, кроз уздахе бола моје душе,

схатам: ово је глобална борба.

Добра против зла.

Истине против лажи и обмане.

Повремено патим.

Плачем.

Много зла ће потећи улицама градова.

Али победа ће бити слатка.

Никада више незнање неће доћи

да просипа своје знање незнања.

Мора да зна…

СРБИЈА НЕЋЕ СПАВАТИ!

ОНА ЋЕ РАДИТИ!

Градити путеве, школе, будућност.

Писати књиге, садити њиве, дизати се

из пепела.

Нема предаје

Видим…

Решила си.

Одлазиш.

Добро.

Само знај – речи не постоје,

оне које бих ти сада хтео рећи.

За то ми је потребан цео живот.

А њега… сада немамо.

А имали смо.

Били смо срећни.

Млади. Заљубљени.

Онда си ти решила да одеш.

Зашто?

Твоја лудост… или?

Мислиш – то је то.

Сетићеш се ти мене.

Овог парка. Кише. Свега…

Али нас неће бити.

Време ће нас појести

до последњег сећања.

Покојни отац ме научио –ма шта се десило , Србија се воли поштује и чува

Покојна мајка говорила –људе, било које боје црне , беле или жуте , треба поштовати , њих и њихову веру.

Нашег Бога , никада , ни под којим условима , па макар и живот био у питању , не смеш заборавити ни издати

Тако живим и данас Бога молим , Србију волим чувам је душом и телом

То су ме научили аманет оставили , да поштујем трудим се светињу да браним.

За све болесне време стоји, победа је ако проведеш ноћ спавајући.

Оног тренутка када схватиш своју болест као неку ствар, понашаш се према њој незаинтересовано. Бациш је у запећак свог живота. Када почнеш да живиш живот, када почнеш да се радујеш животу баш онаквом какав јесте, победио си. Време опет тече. Опет си жив.

Почињеш да се бавиш цртањем, писањем или нечим што ти живот чини подношљив , жив си опет. Између тих тренутака радости, постоје и дубоки понори туге, страха и усамљености. Али чак и у тим тренуцима, нада тиња.

Ниси сам. Потражи људе који те разумеју. Мале ствари постају велике: топли чај, сунчев зрак на лицу, осмех вољене особе. Све су то победе.

Створене у славу живота

Данима пловим путевима светлости,

тражећи одговоре које нема.

Ми , и наши сапатници , тумарамо путевима смртника

док наше душе плове кроз олује мисли

негативних , створених да пате.

У времену мртвих револуционара ,

историје глупости и трагедија

где смртно страдали и прогнани

постају корисне будале.

Они долазе, полако и сигурно

као врели стисак смрти у пустињи.

Праве привид праведности,

руше се сами од себе,

пламеном сопственог хаоса.

Чекају нашу грешку.

А ми, и даље пловимо путевима светлости ,

тражећи одговоре којих нема.

Сањам отворених очију стара времена,

тражим прошлост иако знам да је одавно мртва.

Одјек њеног времена као страх вришти у мени.

Прођоше ми године, као вода кроз прсте.

Ко их је узео, и где одоше, не знам, али прођоше.

Брзо, као младалачки сан,

пун ведрине, песме и смеха.

Једноставно, лако и брзо,

као ластавица у лету преко реке.

Пролазност полако прети и нама

који претурамо по прошлости нашег времена,

тражимо неки спас,

који нас опомиње да све што је лепо

кратког је даха.

И само још сећање нас враћа

у њене напуштене одаје,

жељне праве садашњости.

Нестадоше године,

исто као мириси детињства,

којих се увек сетиш у старости.

Полако, али сигурно, као све што је добро,

прелази у прошлост.

Прошлост која је лепа, а која много боли.

Све људе изгубљене у времену.

Сада, када сам пун идеја…

сетиш се и патиш.

А то све – са разлогом.