Аутор: Saša Kozić

Одбацио сам љуштуру свог тела,и задовољно летим небом .Милина.

Само хладан ветар звижди око мене . Страх је прошао.Остала је само дрхтавица , заводљива и лагана.

Тренуци смеха и нелагоде летења полако пролазе у нервозном стењању тела, ненавиклог на хладноћу.

Птице ми прилазе у лету,изненађено крикну,           па нестану.

Изненада како сам почео лет,тако сада падам.Дочекао сам се на ноге.Ваљда тако треба.

Ноге клецају . Хладноћа ми је топла . А једна реч ми звони главом:                                              “Ја сам летео.”

Сада знам како је било први пут Икару , када је летео, па пао

Душа ми је уморна , чекајући да ми буде боље . Чекам време достојно моје болести.

Моје велике муке , која ме годинама држи на ивици разума и хтења , целог мог бића  уроњеног у слабост и тескобу тела.

Још само мисао кружи мојим венама , тражећи утеху у њиховим тихим токовима , док болест постаје дуга борба запуштеног , уморно-живог болесника.

Још само вера у Њега држи мој живот изнад понора – мртвих весника свежине , у истим онима венама које су понеле моју борбу против времена, смрзнутог у врлетима беспућа немоћних и скирханих умним болом.

Бол који полако једе сваки део тела, као мраз који полако захвата извор воде.

Тек када поверујеш у Њега, схватиш сву беду болести с којом се бориш – али верујући у Њега, одбацујеш болест и трчиш срећи, оној коју свим својим бићем заслужујеш

Прође ми живот тражећи себе у тишини надолазећих година испуњених самоћом.

Док лед окива срце , сузе бришу успомене и падају у шољу црне кафе —обавијене маглом историје , изгубљеног времена проведеног као емотивна скитница.

Горка кафа враћа ме у лавиринте садашњости суморног , сузама поквашеног тренутка , који као пљусак лупа по трошном крову.

Крову кућерка сличног мом потрошеном животу , животу који је увек био склон великом паду.

У мислима живим прошле животе моје раскомадане стварности која полако луди у свеопштом хаосу данашњице.

Тужио сам брата . Узео му земљу , шуму , кућу .Узео сам му цео живот .

Судови и суђења –омиљени спорт нас Срба , наша опсесија наша вечна срамота.

Продао сам све , ђутуре . За добијене паре сину купио локал . А он , пар година  касније , продао све и отишао са женом на Малдиве .

Дане и ноћи проводим за шанком –тужан и сам . Продао сам очевину за ситне паре , од рођеног брата направио крвника.

Моја брука.

Моја срамота.

За цео живот.

Све своје године живота

провео сам поред једне жене.

Родила ми двоје деце — два сина.

Све те године, ћутке је трпела мене,

и брижно се старала о нашој деци.

Једном сам је питао:

„Зашто?“

Погледала ме и рекла:

„Јеси ли ти нормалан? Па, ти си мој.

Ја сам бирала тебе, а не ти мене.“

Заћутао сам.

Гледам синове —

сваки њихов испит, као да га ја полажем.

Свака њихова радост, и моја је била.

Када сам оболео,

жена се највише секирала.

Рекао сам деци:

„Пустите мене…

Брините за мајку.“

И ево, већ десет година,

сви брину о мени.

Кажу да године

носе дозу

истине у себи.

Живота.

Можда…

Само желим тишину и мир своје душе. Желим да се духовно смирим, да све сведем на трен — само један тренутак светлости Божије, да падне на мене. Да сва учења мога бића, ма каква била, препустим Творцу — успомене на Исуса и његово учење, које несвесно битишу у мени.

Само тај један тренутак, или његов трен, довољан је да добијем искру Божију, коју тражим цео свој живот.

Сва учења и сва добра која сам преузео од самог себе, представљам драгом Богу као врховну истину свога живота. Желим да моје представљање Божијем путу буде релевантна — моја права истина. Истина мога бића. Истина малог човека, жељног мира, молитве и тишине.

Путујем путевима небеским, Божијим путевима.Трудим се да не изневерим све који су на небеској стражи,вечно заглављени у светим временима,препуним догађаја створених да трају вековима.

Читам познате молитве, тихо разговарам са Богом.Тражим спас — али не за себе — већ помиловање.

Милост за све који живе живот Божији,који своју срећу виде у Богу.Надам се, и верујем у Божију правду.

Узбурканог мишљења , бежим у заборав времена , у тренутку пада звезде падалице у океан мудрости.

Несвестан преосталог времена покушавам да изгубим стварност мога постојања –достојног мудрих одлука свих мислилаца и чувара кључева универзума , жељних правде богова ватре.

Зато бежим испред времена, тражим мир настао у смирају величанственог умирања и цветања

Тиског цвета , вечите битке рођења универзума – саме праведности поретка овог дела свемира.

Створеног да збуни неозбиљне трагаче среће , који су заглављени са својим “ја”у лавиринтима времена помешани са судбином древних носилаца модерне цивилизације,изумрлих витезова

Борим се са мислима које ме терају у прошлост.

Траже од мене да им саопштим истину – истину која мене боли. Трну ми мисли, сећања на године проведене у незнању живота. Све је тада било лакше, много једноставније.

Тешим се мишљу да живот не може да боли.

Ja згужван, психички изморен, препуштам се таласима самоће, нека ме однесу – на ливаду страсти. Жељан сам додира, погледа, жељан живота.

Тражим само тренутак мира.

И анђеоску тишину надолазеће плиме страсти – једне жене, заборављене, али у мислима старца још увек живе.

Уживам, само је гледајући.

Она – лепа.

Ја – смежуран и стар.

Птица ругалица прекида наше миловање у мислима,

и ја се, великом брзином, враћам на почетак свих мисли, бришући сузу у оку.

Сурово.

Живот ипак

може да боли.

Давно написано – посвећено онима које је тама привила у загрљај наркоманије

_____________________________

Туга ме обузима,

док гледам људе без будућности,

који су се лако,

несвесном препустили.

Без ичега свог, тумарају

беспућима промашених снова,

покушавајући немогуће –

да свој бол као истину прикажу,

достојну самих себе.

Не схватају да се кажњавају сами,

живећи узалудан живот,

испуњен порицањем

свега божанског у човеку.

Жељни слатких снова

нечистих сила природе,

говоре:

„Ако се мора – није тешко…”

Оправдање чувају у срцу,

тих, заборављених,

који више ни себе

у очима не виде.

Само сенке ходају

у сновима других.

А негде унутар њих,

још увек дете виче:

„Спаси ме,

пре него што се изгубим сасвим.”

Речи су ми одлетеле са усана  у правцу будућности.

У мислима свих изговорених које су успомене на све.

Све моје истине , све боли , које су распоређене као сећање на време и пролазност.

Настале у тренуцима приче наших живота.

Оне су биле те које су ми пружиле сигурност после туге.

Остала је бол , стална као време мога живота.

Сећања су јака , као и срећа, заувек у успоменама.

Записана у мојим венама.

Моје песме сада јесу моји снови