Аутор: Saša Kozić

Док седим и пијем кафу, покушавам да пишем,
али речи су ми побегле.
Вратио сам се… годинама уназад.

Ја, отац и мајка , седимо, пијемо кафу,
смејемо се.
Радост је свуда око нас.
Све је близу, а тако далеко.

Време стоји.
Мисли лете дубоко у прошлост.

Док сам био млађи,
све је било упаковано у целофан стварности ,
скривено, забашурено,
чувано у временским капсулама
целокупне историје ондашњег постојања.

Тада нисам био свестан, они јесу.
Данас сам ја свестан, али њих нема.

Време пролази.
Ми остајемо у процепу,
чекамо другу шансу

да откријемо право време.

Настави са читањем “У ПРОЦЕПУ ВРЕМЕНА – Саша Козић”

Пођем пре неки дан код лекара имао сам заказано Нисам отишао , нису ми дали . Блокадери

Рекох им : Имам дијагнозу , мултипла склероза .То што ме не пуштате , ништа вам као и мени не значи . Лека за мене нема.

Ћутали су . Ветар је донео лавеж пса , помешан музиком .  Тишина наста.

Куму сам рекао : Врати ме кући Не разумем да слободно умним људима не смета блокада.

Да творци песама ћуте и трпе. Знам , нећу моћи овако дуго да трајем.

Да их трпим , не могу . Али док сам жив , мој крик биће већи.

Већи од њихових блокада,и туђег кукавичлука.

У журби сретох тебе —огризак јабуке бацаш на земљу палиш цигару , трчиш на станицу .

Не одвајам поглед од твоје сукњице и твојих витких ногу , Бога молим да те опет сретнем .

И док сам полако почео да те заборављам , насмејану и задовољну срећем те у аутобусу

Бог ме ипак чује , милостив је .

Улазак контролора натера мене и Њу да истрчимо напоље.

Погледи нам се сретоше —прхнусмо у смех.

“Ја сам Слађа. А ти?” И то беше окидач

за нашу љубав.

Рођен сам у тишини беле светлости . Живим у кутији створеној од стварности улупане у шлаг.

Чекам да ме полиже историја која настаје у главама лудих пробисвета који лутају падинама глупости.

Плачем заједно са њом , што прождире стварност учмалих путника трамваја званог жеља.

Налазим се у процепу времена и мојих тежњи , гутам блуд као вредност мога мишљења.

Амбис преузима цео мој живот који је тек почео, а већ смрди на хаос.

Падам у рупу насталу од помрачене свести рака самца у пустој кућици.

Мој свет се враћа на почетак као пас завијам у предворју туге створене да милује нераспоређене индивидуалне будале универзума.

Створеног да не би стварали ништа што не мора да се створи.

Плач је тај који нас тера у суноврат новог рођења

Као сасвим млад ,

могао сам да скочим на облак ,

да прескочим планину . Могао сам да летим , весело као лептир ,

да чујем шапуте ,

магичне ноћи .

На моме јастуку ,

да сањам снове достојне једне усамљене брезе ,

у шуми јабланова могао сам .

Нисам .

Дошла је старост ,

Седа коса .

Не скачем на облаке

Не прескачем планине

Не летим…

Чујем шапате на моме јастуку

Сањам недосањане снове

младости моје .

Искрен сам,

према себи.

Сву моју поезију ,

ако се тако може назвати ,

показујем свима.

Не тражим похвалу,

већ потврду.

Да наставим…

да пишем.

Све што напишем,

што доживим

у вировима времена,

или у сновима ,

истина је.

О њој пишем.

Сви моји страхови,

сва моја надања,

откривају моје мисли.

Време тече,

иде… лети,

некад брже од снова,

брже од самог живота.

Тек кад се деси,

схватиш да си жив.

Живиш, сањаш, мислиш, идеш ,све то зовеш животом.

А заправо,

битишeш

као стуб

у протоку

времена.

_________________________

Ноћас сам био пијан

Повраћао сам .

Упишао сам се .

Унередио .

Када и како сам дошао кући ,  не знам .

Магла .

Снови .

Збрка .

Пили смо у кафани поред пијаце ,

јели гилице ,

ја и још четири стална госта

и конобарица .

Прво пиво ,

пелинковац ,

па вињак .

Певали смо и пили до касно у ноћ .

Кући сам пошао пешке .

Прекид филма .

Тотални .

Драгица, конобарица ,

пошла је са мном .

Да ли ме је она скинула

да уђем у каду ,

па у кревет ?

Да ли је било секса

не знам .

Хвала јој .

Свакакo

Док ћутим бележим одјеке горке тишине .

Који упорно покушава да уђе у мене.

Да слике девичанства мога тела

Преузме као своју оставштину вечне борбе црног и белог

Које се воде у мени као у епрувети за рађање неког новог света

Суровог да суровије не може да буде веће

Од мога испегланог тела опремљеног за даљу употребу у овом тренутку

Док ветар разноси полен и мирисе природе која се буди у нама

После сурове и хладне зиме жељне топлоте тела који се распада

У таласима воље сирове крупне стварности наше историје .

Изиграни смо

Време нам тече узалуд.

Године које беже, умиру у зноју љубавника

који свршавају певајући

оде пропалој младости,

спремни да забораве све курве

Које су рађале киклопе ,

задовољне, захвалне, неверне блуднице

жељне узбуђења

и мало пара

Лутaјући шумама успеха

свих саможивих супермена.

Свих песника,

заблуделих у времену романтизма,

који умиру за грешну

истину

Изиграни смо

Време нам тече узалуд.

Године које беже, умиру у

зноју знаних и незнаних

љубавника

Стојим на гробу оца и мајке

Плачем .

Дуго нисам био ту .

Лутао сам светом и животом ,

тражио смирај туге ,

место где плачу скитнице ,

где бол душе боли живе ,

где живи завиде мртвима ,

где мозак боли од лоше ракије и цигара .

Тамо где плачеш када сване јутро

јер си опет сам.

Тамо сунце не рађа ,

умира заједно с тобом,

У загрљају јадника

који су побегли од себе ,

да не би другима наносили бол.

Несрећни што постоје ,

а сами .

Опростите , родитељи.

Опростите