Добродошли!
Речи су ми одлетеле са усана у правцу будућности.
У мислима свих изговорених које су успомене на све.
Све моје истине , све боли , које су распоређене као сећање на време и пролазност.
Настале у тренуцима приче наших живота.
Оне су биле те које су ми пружиле сигурност после туге.
Остала је бол , стална као време мога живота.
Сећања су јака , као и срећа, заувек у успоменама.
Записана у мојим венама.
Моје песме сада јесу моји снови
Данас истина постаје тражена роба.
Сви је траже, сви је желе.
Мада, она сама најбоље зна где ће се запатити,
и из ничега никнути, настати.
Појединци иду толико далеко
да ће је почети шверцовати,
испод руке продавати.
Сви је желе,
а неки сматрају да је треба на плантажама гајити, брати
и као банане – у маркетима продавати.
Па кад ти затреба – oдeш, купиш,
и без проблема користиш.
Многи би нам завидели,
јер имамо и користимо истину без проблема.
Мада нам још само храброст треба –
да је заиста кажемо.
Што би рекао мој деда:
“Благо нама сиротима,
и ми имамо
за шта да се ухватимо…”
Сам у мраку своје собе, чекам јутро.
Цигару сам запалио, кафу скувао и у шољицу сипао.
Са радија се чује џез, а ја, са сетом, очију пуних суза,
сећам се дана и година када је било…
Глава ми је ћелава, поседела брада, а поглед упрт у небо.
Питања само навиру:
Како? Када? Зашто?
Године прођоше,
а питања среће и љубави остадоше записана у времену —
неприметно, непријатно,
брзо као мраз у пролеће,
што паде на процвало воће.
Остаде само чежња, суза и уздах
који излете из мене
као једини одговор.
Ееххх… прође
У раскорску , мог времена и мог простора ,
Који је све мањи и мањи , видим , истину , мога живота
Истину која је саздана од свега доброг и свега лошег .
Живиш , живиш ….па стигнеш до зида , где нема даље , само сећање , и радост .
Рођење , први зуб , корак , реч , полазак у школу , прва љубав ,војска , свадба …. и опет све у круг …..
А ти , пребираш по тренуцима времена ,и сећаш се . И , весеља , жалости .
Ипак некада , овој игри , мора доћи крај , овде , али не и тамо ….
Све наде су покопане на периферији мога живота Закопане испод јесењих лишћа где ветар носи сећања , а талог среће тоне дубље, у тишини.
Све те пролазне имитације остају заробљене у хладу тренутака , као избледели трагови на залеђеном стаклу.
Радост и нада сада јашу заједно али њихов галоп постаје ехо празнине , док доказују да је срећа само пролазна ствар
И тек онда
Када јесен живота тихо закуца. Хладни њен дах пређе преко наше душе долази крај тихо без помпе , остављајући за собом прах тренутне радости.
Све што волимо , што нас покреће , постаје ризик .Крхки баланс између игре живота и наде која ишчезава као дим.
Надајући се вечности ,губимо из вида оно што значи садашњост ,а у тој безвременој борби , смисао игре и живота,нестаје попут сенке у сутону.
На таласу сопствене самоће јездимо путевима трпељивости и духовности.
Схватамо стварност као потрошну робу у надолазећој богом скривеној будућности , која прикрива путеве велике истине
Скривене од наших очију. Постајемо свесни , тихи весници врелог пролећа , пуног сјаја историјске будућности,која ће , као и увек , проћи поред нас.
Долазе испуњени јадом , да истерају сите и похлепне . А ми, затечени , тврдићемо опет да су нас сурово преварили да имају неке своје више циљеве борбе
Данима пловим путевима светлости ,тражећи одговоре којих нема.
Ми , и наши сапатници , тумарамо путевима смртника док наше душе плове кроз олује мисли негативних , створених да пате.
У времену мртвих изгнаника историје глупости и трагедија, где смртно страдали и прогнани постају корисне будале.
Они долазе, полако и сигурно као врели стисак смрти у пустињи. Праве привид праведности,руше се сами од себе,пламеном сопственог хаоса.
Чекајy нашу грешку , a ми и даље пловимо путевима светлости , тражећи одговоре којих нема.
Гробље . Његова тишина је искреност и мир данашњице.
Његова је суровост .Трајност наступајућег времена вечне туге . Где историја пише, све наше лажи и глупости,које урадиcмо зарад трулог задаха истине , која боли.
Данас . Сутра….Век , и ера трајања биће мало да се зна истина.
Мирис запаљеног тамјана, растопљеног воска,ископане земље , увелог цвећа уводи мистику у време плакања , што наше душе неће избавити.
Времена наступајуће туге,времена нашег плача и моралног пада , данашњег живота . Полако стиже
Плачу свеће запаљене на олтару истине за спас наших душа
Разапет сам , живим живот заглављен у својим мислима, чекам повратак у своје ја.
Годинама тонем у узбуркану садашњост , на таласима самоће.
Заборављени идоли моје младости , проткани сулудим мислима моје генерације, створени у лудилу непатворене младости, жељне љубави.
Док седим , осећам како живот трчи поред мене , води га идеја лудила генерација које су систематски стваране да попуњавају рупе болесних идеја једне стране живота.
Створене да униште све , рођено у слободној љубави. Све идоле једне пропале младости
На облацима среће лебдим, тражим твој осмех. Беличаста сумаглица љуби јутро, полако освајајући ноћ.
Сањиви мириси ноћи беже у запећак новог дана,захтевајући одговор задремалог месеца,који чека задригло сунце врелих образа да помилује њу – зору,прелепог дана који се рађа из похотне ноћи,плавог сомота што мирише на грех.
Узаврела крв младости дрхти од чаробног додира среће заљубљених парова.
А када љубав нестане,када се претвори у прах звездане ноћи,све прелази у историју лепог сећања –
Лепих тренутака , наше младости.