Аутор: Saša Kozić

Некада сам пушио “57”, читао “Спорт”, играо томболу. За ужину – четврт хлеба и троугласти јогурт , увек с оним осећајем једноставне среће , као да нам ништа више није требало.

Слушао сам рок. Рибљу чорбу , ЕКВ , Парни ваљак , Смак… Бајагу. Те мелодије су биле наш бег, наша слобода. Навијали смо за Партизан и Звезду , свом душом и телом , сваки гол као да је био корак ближе некој нашој победи , нашим сновима.

Отишао сам у војску , постао човек , па се оженио и синове добио. Живот је тада изгледао као праволинијска стаза – јасна и чиста. Али онда је дошао рат. И све се распало. Као балон од сапунице – брзо, без упозорења , без прилике да ухватиш дах.

Југославија је била чудо за нас.Велика непоколебљива као да ће заувек трајати. Недостаје ми… све то недостаје. Али гурамо. Дани пролазе, сећања бледе , а ипак се понекад пробуде , па ти срце затрепери , као да опет осећаш мирис троугластог јогурта и чујеш песме које су нас тада носиле.

 

 

Оног дана када сам добио дијагнозу – МС

Нисам у њу много веровао.

Мислио сам – лако ћу.

Али све је било све теже и теже.

Неспретност и падови

Постали су саставни део мог живота.

 

Када сам престао да радим и да цртам иконе,

Схватио сам – не могу више.

Тражио сам хоби,

Али ништа није могло заменити

Цртање икона.

 

У једном тренутку написао сам песму.

Прочитали су је други,

Рекли су: „Добра је.“

Сада се сваке ноћи будим,

У исто време,

И записујем песме

–Да ми не побегну.

 

Зато молим Бога

Да ми остави памет,

Да пишем

песме,

Да их не заборавим.

Лудило

Моје лудило зависи од чистоће моје душе.

Заборављен у лавиринтима и путевима времена,

достојан своје луцидности,

покушавам, али не успевам

да додирнем животну светлост,

ону коју носи сама пирамида

будућих догађаја.

Вечни акварел будућности,

коју инспирише мој живот

промашеног песника

изгубљених тајни мозга,

вечити револуционар нада

изгубљених душа.

Спремни на све,

за мрву светлости