ДУГ ЗАВИЧАЈУ
Студене кише су лиле
Низ стрме стреје твоје.
Топлином мајчине руке
Гријала си дјетињство моје.
А коњи бјели и врани
Трчали кроз широка поља.
Вјетар им мрсио гриве
Била им таква воља.
Колико мириса чедног
Даде огњиште твоје.
Колијевко топла и драга
Хвала ти за дјетињство моје.
А дјеца ведра, румена
Пратила ријеком лађе бјеле.
Жубор им пунио срца,
Било им како желе.
Румено сунце зором
Буди јунаке своје.
Свјетлости топла и драга
Хвала ти за дјетињство моје.
А што се сад сјећам свега
Нека вам кажу лађе бјеле.
Оне ми вратише прошлост,
Оне су тако хтјеле.
Ово сам написао осамдесетих, када нисам ни сањао да ће ми зарђалим сабљама оскрнавити мој завичај. Тада сам имао прошлост, а мислио сам да имам и будућност. А да немам те прошлости био бих много сиромашнији.
Аутор: Ненад Лазовић *Фочак са пребивалиштем у Барајеву.
