МНОГО ЈЕ ГОДИНА
Много је година требало да прође
Да схватим колико прошлост боли
Док прелиставам године што лете
Суза ми кане као да сам дете.
Крај нас је живот склизнуо тихо
Ко слепи путник у својој тмини
Сад кад нам старост на врата куца
Не може се побећи тој голој истини.
Самлело нас време, гужвали проблеми
На нејака плећа товарисмо пуно
Сад рачуни стижу, време да се плаћа
А младости старост никада не враћа.
Окују ме често неке ружне мисли
Али џаба главу до бескраја мучим
Када би још, три живота имао
Увек би још много требао да учим.
Све младости зоре сад су друге боје
А душа се свија у чемере своје
Па бескрајно тражи неку мирну луку,
Да сањари младост и растера муку.
И тако се кругови бесконачно врте
Живот је само тумарање вечно
Све мислећи да смо његови водичи
Да ће живот тећи низ корито речно.
Баш касно се схвати да то није тако
Случајности нема све је записано
За неке су путеви цвеће и лепота
За обичне смртнике борба и голгота.
(C) Драгојло Јовић
Pucas u srce jovicu!!!
Јесте Мирославе, свака истина је прострелна рана.
Хвала Ти што читаш моја писанија.
Поздрав.