Аутор: Dušan Komazec

Премда смо се „скрили”, око нас су свуда
давно укроћена младалачка хтења.
Лишени дрскости и мамних заблуда
заримо се немим велом сажаљења.

Сад су пројављени и лепши и млађи
што не мере време нити постојање.
У бекству, на тужно бесповратној лађи
хрлимо одавде где нас је све мање.

Рођени смо чедни, наги, с смокволистом,
ал’ одежде ружне обукосмо тајно.
Сви су наши пути „осликани кистом”.
Испред нас је само време испраћајно!

Питамо се пуни зебње и смерности
док тихнемо к’о по небу звезде сјајне:
„Где су сведочанства да смо били гости?
Да л’ нам песме беху умилне ил’ кајне”?

Да л’ смо можда могли или нисмо смели
исправити барем неке „свеистине”?
С Богом што нас кори ми се нисмо клели,
ал’ с молитвом кајном мамимо „висине”!

Док се клешу неми епитафи бола
свуд окпло шапат „шапат новог доба”?
Да л’ то шуми лишће с оближњих топола
или вапе тужни песници из гроба?

Запловио је месец, пара тишину ноћну,
љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.

Као векови силни прохуја тужно време!
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.

Све је к’о некад исто, сан летње ноћи руди,
само јутарњу песму заборавише петли?
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
“милује траву росну, разгони таму, светли”!

Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике!

Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због твоје туге тада облак бисерје просу.

На старом месту, сада странац у селу родном,
презрен од људи тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене!

Киша бисера сјајних прави завесу моћну
Између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра што таму густу, моћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам!

Откад похрлисмо стазом недорека
у безгласју тужном престале су речи.
Сви опрости бивши постадоше јека
што к тишини хрли, дасе одлелечи.

К’о да су нам судбу суђаје исплеле,
на белом папиру црно нам се пише!
Можда су нас очи урокљиве клеле,
па белег прошлости стално нам се брише.

Нечујно смо к’ себи примицали међе,
преорали своја стратиште и гробље.
При сусрету с братом мрчили смо веђе.
Туђину умилни, постадосмо робље!

Као поданици без сопства и хтења
поништисмо писмо, огњиште и претке.
Семе смо маслачка ког дах ветра мења.
Постали смо птице, чудне, тужне, ретке.

Можда ћемо смерно, „ми што нисмо знали”,
винути се к небу као ладолежи,
ал’ се нисмо никад упитали да ли
у бекству од себе виша правда лежи?

Овде се збива грех што образ каља,
злочин без страсти, ил’ нешто још веће?
Док тужно горе воштанице свеће
нешто се крупно иза брда ваља!

Сада нас нема тамо где смо смели
некада славно минути без страха.
Сви наши пути стазе су без праха.
Залуд су у нас предаци се клели!

Чије нам клетве уминуше хтења,
па ћемо ипак сви под једну „шљиву”?
Други нам ору хранитељку њиву,
Ко ће је жњети, чија поколења?

Давно су овде почеле деобе,
још откад прве зарудише злости,
а нико не хте грехе да опрости.
Да ли су тада почеле сеобе?

Неопојане достојанством краја
у безнадици наше тужне мошти
вапе и моле, да „последњој пошти”
неприсуствује опело без раја!

Ко има право на спасење душе?
Тражимо правду за нестале снове
док туђе барке нашом реком плове.
Док руди време безнађа и тмуше?

Усних како летим над лелејском гором
до раскршћа чудног, раширених пести.
Стрепња ми опхрва срце зимомором.
Којим путем „стаза” мене ће одвести?

Случајно залутах у царство небеско
где бесциљно лутам, јер не могу срести
оне врле што су говорили реско.
Што су оставили трагове на цести!

Не знам што их нема, ко ли их затури,
препуни су били поштења и части?
Јесте да су леђа окретали бури
да брже „пристигну”, ал’ ко их развласти?

Овде нема греха, туге, ни самоће,
плаветнују реке, тишина не бруји.
У бехару снежном руји мамно воће.
Овде песмом буде сићани славуји…

Овде плени занос тиховања рајског,
овде не тамнују пороци и хуље.
Овде нема злобе ни „преврата мајског”,
нити нам Господа разапињу руље!

„Тамо доле” баш се силна „копља ломе”.
Смерни ћуте, горди ругају се свему,
а понеки верни у „незнању” своме
Господу се моле, али служе „њему”!

Због злохудих мисли анђели ме коре:
„Премда сада пловиш реком бесмртности
„Знаш ли да си једва попео се „горе”.
„Спознао си да сте „тамо” само гости”!

Пренут опоменом чекам да сни мину,
да плашљива душа престане да зебе.
Не знам да л’ сам „горе” спознао истину,
ил’ сам можда „овде” пронашао себе?

Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, безличне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!

Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.

Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне,
што буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.

Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем.

Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?

Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!

Крен’о реком ил’ равницом, пропланцима рујног вреса
свуда стазе и богазе Светосавских покајница.
Чавлима те приковале с Метохијом за небеса!
На крсту ти ког проносиш Косово је плаштаница.

Из пурпура изворена на атима Обилића
прохујаваш кроз столећа на крилима Васкрснућа!
Кроз урвине у опанку мамиш кликтај соколића,
Албанијом разапета, голготињом кроз беспућа.

Дохујаност у времену праисконски дах ти брише!
Нема више Карађорђа, нити шуме за хајдуке.
„Сном мртвијем” Српство спава!ћ. Утихло је, не кидише!
Племство часно што преоста збијено је у буљуке?

Да л’ је време да се крене налбантину у походе,
да окује оцилима ореоле Српске душе?
Да се врате живоносни Источници који броде
кроз олује и вирове, да безверје Вером сруше?

Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно, ког целива вече
тамним веловима, да прикрије чедно
„време изазова”, кад се уздах стече.

Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са гора,
огласи се тада невидљива лира.

Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји из ока хтели, ал’ дах ледни
застудио извор, из ког се безгласно
просуше кликери сјајни, непрегледни!

Немој се гордити кћери пред погуреном мајком,
јер њене старе кости део су твога лица!
Сети се, свако је вече срицала нежне бајке
да би зарудила твоја најлепша снохватица.

Немој се ругати сине незнању оца свога,
јер љубав што ти даде већа је од твог „звања”!
Он је на путу своме можда спознао Бога,
а ти још пристиг’о ниси до стазе покајања.

Немојте, можда су они болни због љутих рана,
јер су кроз живот хрлили са неизмерим чојством!
Упркос плаветном небу препуном „црних врана”
увек вас бодрили чили, бдили над вашим спокојством.

Немојте рођени, јер су због вашег постајања
потајно рушили гнезда, ‘орлова, змија, вила”!
Чували вас од тишина и разних предсказања.
Немојте прерано себи ломити нежна крила!

Под овим тужним небом већ виђено се збило!
Своје црвене међе порушили смо сами?
Проказани „сведоци” сведочили су чило.
Лагали безразложно да срце још нам плами!

Опет смо дигли туђе барјаке на катарке
лишени покајања, неопхрвани стресјем.
Поседали без стрепње у потопљене барке.
Изругивали себе најлепшим смехотресјем!

„Добродошли” туђини нас виде к’о незнанце?
Ми још спознали нисмо да ли треба утећи,
ил да творимо себе у неке нове странце,
јер како другачије овде се не порећи?

Е моји весељаци, фарисеји нам суде,
Сада смо добровољци који продају душе?
Док “Пилат” пере руке, да л’ постајемо јуде,
саучесници, оним који нам снове руше?

Нека нас! Бар смо „часно” стигли до понижења,
утопљени к’о душе, песничке, тужне, кајне
и нико не зна како опет до Васкрсења?
Давно смо загубили стазе небеске, рајне!