Аутор: Dušan Komazec

Од врана ни трага ни гласа, а неко нам попио мозак?

Многи су као мали стекли докторску дисертацију!

Да није „конкурса”, многи познати не би били песници!

Горди су „усхићеници” који су „били у праву”!

Срби ће „прогледати” када им се врати Вид(овдан)!

За „ слепим” вођом напред! (У провалију)

Баш ме брига што ти ништа не радиш, иако ме се то не тиче!

За неке становнике Србије Београд је држава!

Сви ћемо морати да радимо како ја кажем!

Нисмо се ми унередили, већ је он стао у…

Нас је уставило твоје остајање!

Два камена чврста од времена сива,
два упокојења, преко, у близини
и Бог зна да л’ би да су опет жива,
тиховала сама у немој тишини?

Не склапају очи, само вечно ћуте!
Погледима жељним гледају се нежно,
док из сажаљења беле им капуте
заогрће зима. Време ледно, снежно.

А некада давно ти најлепши тићи
летели су снено, али живот рушни
крила им поломи, нису могли стићи?
Пут их раздвојио, сури и бездушни!

У мамном неспокоју често заруде мисли
понекад благе, или стихијски разапете.
Због својих бурних мисли неки су тихо свисли.
Кад творе лепе речи оне кроз време лете.

Песник их радо мами, са њима душу лечи,
снове твори у јаву покретом „ вештог пера”.
Он је стражар и ратник што стално бди, да спречи
да нам трагови мину и да отера „звера”.

Он је весник лепоте што трећим оком види
титрај лишћа и смирај мамног лептирјег лета,
пучину немог бола оних на пустој хриди.
Ницај најлепших снова, трепет среће док цвета!

Он је путник кроз време што на тренутак стане
да жељним срцем чује галоп коња што јуре.
Он је „безмерни творац” ком мозак нису вране…
Он је одувек био на исходишту буре!

Песник је сневач туге, јер на распећу стоји
и гледа како вришти вапај трновог глога
због крунисања „Оног” због ког љубав постоји.
Песник умире срећан, јер је видео Бога!

Пронашао сам давно чудесне мердевине
које ка небу воде, ткане од откровења.
Измирио у трену све лажи и истине
и побегао нагло од самосажаљења.

Преболео сам тада све бесловесне смрти,
љубави изгубљене, страхове од тишина.
Препаднутост од крста ког свако себи прти.
Спознао да ми стазе више не скрива тмина!

И сви су кротки тада постали моја браћа !
Утихла су занавек нека „невина” хтења,
јер више нисам онај, који бездушно свраћа
на претужна опела, на свадбе и крштења.

Иако мање грешан, ипак сам само човек
коме су луке некад бивале пристаништа.
Да л’ „мењам своју раку” тим, што нећу да довек
свеприсуствујем свему, а не остављам ништа!

У присутности својој са пројављеним смислом
опросне дане славим, стражарим над спокојством
и браним поседништво над душом, некад свислом.
Над симболима вере и повраћеним чојством!

Умро је „човек” на врх голготе,
сред мора бурног усамљен брод
што к себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род!

Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, у тили час
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас!

Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
„Васкрсе Христос”! У тами сјај.

Нас је уставило твоје остајање!
Нека му је просто ко те заустави,
јер можда без тебе било би вас мање?
Ко би онда таквог хтео да те слави?

Да л’ је боље кад ти мислиш нашом главом
пошто само тебе дах олује носи?
Одавно си горе,овенчан са славом,
па нам са висина у инат пркоси!

Ако успут нешто ружно нам се згоди,
ти процени да л’ смо због тог сами криви?
Нас ка циљу не сме слеп вођа да води,
јер вир дубок вреба, студен, огањ живи!

Да л’ су битна дела ил’ задате речи
када нас сустигну олује и плима?
Није важно ко ће те речи да спречи,
битно је да нико сем нас те не има!

Путоказе некад дах олује слама
ил’ их преокрене, ал’ то је варварство,
јер баш нико не зна шта би било с нама,
кад би ти залут’о у погрешно царство?

Знам да ме чека „рака”, где неке сене чиле
дочек спремају тужни, уз приговор јатака,
да су ме њене очи пијаног омамиле
усред најлепших снова, кад руде само тмине!

Праштам јој! Ове речи нек свима завет буду
кад је прогласе кривом за моју судбу худу,
јер тада није хтела чемер душе да спречи
и што се после мене осећа више живом!

Праштам јoј ноћи блудне када сам жељан био
усана сочних, медних, што туђ’ су отров пиле,
а моје узалудне којим’ сам чемер пио,
тек после чаше жучи грубо су обљубиле!

Јатаци, пријатељи! Њен отров нисте такли
захваљујући срећи, јер брзо сте узмакли
пред нестварном лепотом, али сте и ви криви,
јер сте знали за раку у којој чаме живи!

Смрачени видик, умност што тамни,
неиспричаност умилних речи.
„Небрижност брата”, зар он да спречи
кад није „њихов”, још старославни?

Лелек, и душа безнађем брујна!
Неутихнутост хајке на звери?
Ко то сме „овде” да правовери?
У шуми нога, тек једвочујна.

Немање раја без рујних зора.
Пустошје нама, пустиња њима!
Ореол месец и туге плима.
Анђели жалом небеског хора!

Дах покајања да л’ грехе брише,
ил’ тмина још им у „зору” није?
Огњиште мами, сад Бог зна чије,
док исток сузе Крајишке брише!

Мислена лета боре се с собом,
па клецај-нога с уснулом зором
тамо, где „огањ”, под оном гором.
За сусретнутост колевке с гробом!

Од врана ни трага ни гласа, а неко нам попио мозак?

У Србији је све на продају. На ред је дошао „паризер”!

Диплому је купио из „цуга”!

Многи су као мали стекли докторску дисертацију?

Сазидао је „кућу” од онога чиме су га каменовали!

Ако (про)дамо Метохију, Патријаршија ће постати пећ!

Народ ћути, јер је остао без речи!

„Прост” човек избегава знање. Смета му да мисли!

Мржња влада само непотпуним умом!

Због „апетита” нам се губер смањио!

Да ме је волела удала би се за другог!

Жене воле да не сачекају одговор на своје питање!

Неки међу нама раде на црно. Немају издавачку кућу, а баве се издавањем!

Нас је уставило твоје остајање!

Обала пуста, дан убог тужан.
Галеб у даљи пркосним летом
тишине пара! Ја сам са сетом
размишљам: „Боже, коме сам дужан
кад ме кажњаваш судбином клетом”?
Бачен сам овде к’о да сам кужан!

Јауче ветар! Хоћу да летим
заједно с дахом који све носи,
с облаком који бисере роси
до места где је срећа се скрила.
Покушај бедан, јер се присетим:
„Давно су моја скресана крила”!

Као Прометеј окован камом
лелечем, сви су утихли звуци!
Једино вали, ко морски вуци
реже и беже, смеју се бедни,
као да знају да ће са тамом
пристићи орет тај ветар ледни.

Захуја опет, бије до кости
дах оштри који бедног ме „ љуби”.
Пријатељ месец нагло се губи!
Понекад само извири крадом
и Бога моли да ми орости
све грехе? Да ме подари надом.

Нечуј све скрива безмерним велом
док у „туђини” грубо ми суди
војничка туга што стално руди,
па усамљеник на „мртвој стражи”
с пушком у руци као с „опелом”
у мору снова утеху тражи.

Ја, рт Камењак, галеб и море.
Преко Латини, пучина плава.
С криком се буде пламене зоре,
док шума борја још увек спава!