Под овим тужним небом већ виђено се збило!
Своје црвене међе порушили смо сами?
Проказани „сведоци” сведочили су чило.
Лагали безразложно да срце још нам плами!
Опет смо дигли туђе барјаке на катарке
лишени покајања, неопхрвани стресјем.
Поседали без стрепње у потопљене барке.
Изругивали себе најлепшим смехотресјем!
„Добродошли” туђини нас виде к’о незнанце?
Ми још спознали нисмо да ли треба утећи,
ил да творимо себе у неке нове странце,
јер како другачије овде се не порећи?
Е моји весељаци, фарисеји нам суде,
Сада смо добровољци који продају душе?
Док “Пилат” пере руке, да л’ постајемо јуде,
саучесници, оним који нам снове руше?
Нека нас! Бар смо „часно” стигли до понижења,
утопљени к’о душе, песничке, тужне, кајне
и нико не зна како опет до Васкрсења?
Давно смо загубили стазе небеске, рајне!
Ух, јаке, моћне поруке! Наше стање, животи које живимо, одлуке које прихватамо, које доносимо, наше спознаје, наше погубно незнање. А пут је пред нама, стазе небеске. Осетих да је порука песника – вера и нада у Васкрсење.
Наравно Лазаре да Сте у праву! Вера је највеће стање свести. ( и савести ) Господ ће ( пре)судити какво ће нам бити „исходиште” по нашој Вери и нашим делима.
Срдачан поздрав!
Хвала Љубо . Срдачан поздрав!
Хвала Вам господине Јовићу.
Срдачан поздрав!