Аутор: Dušan Komazec

Стигла издалека, искрзана трњем
због шипражја страсти кроз које је прошла.
Задрхтала нежно смерна, добродошла.
Нагло подарена овом дану крњем!

Сам Бог зна због чега од мене су крили
неприсутност њену, изниклу ко знамен?
Обоје смо некад горели ко пламен.
Из истог путира мамни отров пили.

Волела је ноћи од самоће тише,
шапат маестрала, ницај беле росе.
Маслачак, ког ветар уплиће у косе.
Кад је била тужна падале су кише.

Причала је да смо овде само гости,
певушила песме претужне и нежне.
Хујале су речи к’о пахуље снежне.
Рудило време наше пролазности?

„Ту смо, сад нас има, ал’ нас бити неће”,
мисао изниче у тихоти несна.
Ноћ је задрхтала нестварно обесна!
Верни кујунџија палио је „свеће”.

Срмом нас обасу Старог пута млечност
док лебдесмо срећни на сребрној трави.
Чекали смо срећу да се сама јави.
У скривници снова призивали вечност!

Наша љубав беше неизмерна плима.
Хрлили смо нагло к’о жуборни вали,
потрошили снове, а нисмо спознали:
Што више „волимо”, све нас мање има!

К’о увело лишће прохујах занесен.
Појмим да смо били понорница река.
Протекли смо нагло, сад се само чека,
ко ће први, нашу угасити јесен!

У бекству од себе први смо стигли на циљ!

Због нашег „успења” нисмо се вазнели!

Поносна смо нација, треба нам „лустрација!”

Баш би било добро да ру нам сваки дан сутра избори!

У Србији је најчешће „презиме” прелетачевић!

Слоган пред изборе: Ви не дајте да вас „они” плаше, ми имамо наше батинаше!

Целу Србију смо распродали. Остао нам је само паризер!

Сваком магарцу је његов товар најтежи!

Гробари нам нису сахранили „ раке”!

Кад станеш испред неког, немој га својом сенком заклонити!

Да није „мисли” многи не би свисли!

Дах непрозирног вела облака сурих, густих
у трену развигори пој анђеоског хора.
Опојни миомирис чемпресних шума густих
благодарива стазе. Ближи се „Светигора!”

На остацима древног, некад паганског храма
у маслињаку, као најава Благовести
изниче Свети олтар, с очију мину скрама.
Отворише се врата Богојављенској цести!

Овде све дише тихотом, Мир-Божји свуда влада.
Овде свеодсуствује чак и најава злости.
Овде трпезу служе Вера, Љубав и Нада,
расковник закључане Свесрпске мислености.

Давно је млади Растко ношен крилима вере
пред Ватопедском лавром, усред прохладне зиме
сјединио се с небом, с звездама што трепере.
Примио „монашки образ” и Светосавско име.

Из „Савиног бунара” сви жедни вере пију
и ко је једном проба она га мами вазда.
Над Хиландаром очи Богородице бдију
и сени врлог оца, с којим Светињу саз’да.

Као благослов роду, лоза ниче из гроба
Светога Симеона, Мироточивог Свеца.
Од тад се збива чудо: Кад се зрневље проба
бездетнима се потом рађају бројна деца!

Пој Светосавских звона ори се Светом гором!
Молитве непрестане жуборе као вали.
Мисао Богочиста руди са праскозором:
Наше је само оно што смо другима дали!

Столећа, као жрвањ воденички нас мељу,
па свака суза рода твори монашке боре..
Из „параклиса” хуји похвала Светитељу,
због којег, вечним пламом Кандила Вере горе!

Свуд мртва тишина! Змија у близини
нечујно к’о тама прикрада се плену.
Зрачак топлог сунца злобну је опчини,
угризе и неста у камена сену.

Шта је ујед среће, отров који лучи
спрам страха у коме тужне дане ниже,
кад свакога дана чашу горке жучи
пије, због спознаје да одувек гмиже?

Пролази јесен. Зима куца на врата парка
у којем мрве хлеба нудим смрзнутој птици
док питам себе, да л’ је љубав безмерна варка
у којој ми смо били случајни пролазници?

Никад нам наше лето вратити неће снове,
нити најлепши жубор таласа бурне реке,
где се сретоше лађе које супротно плове.
Где оћутасмо своје најлепше недореке!

Ниикада више шапат по тихој месечини,
с усана сочних, медних пренути зору неће.
Можда је љубоморко на нас бацио чини,
заслепљен праскозорјем тек заруђене среће?

Осећам како руди древност звездане ноћи
због „луталица” што су саздале вечне пруге.
Она је запосела престо безмерне моћи
у бесомучној игри господара и слуге.

Свака се тужна прича брзо приближи крају.
Док кровом свеистине добују тужне кише
у немисао бацам помисао о рају.
Затварам врата среће где не станујем више!

Смрт није страшна казна, гора су сажаљења!
У тој несташној игри где увек губе слуге,
стазама „ходочашћа” одвела су је хтења.
Моја адреса сад је „Улица туге дуге”.

Кажњен сам, ал’ не желим ни због чег’ да је кривим,
јер чезнем, патим, волим у обиљу изгнанства.
Понекад сврати на трен, да види како живим
и да покупи нежно, остатке достојанства!

Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај незнанца

чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.

Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.

Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине росе.

Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!

Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да сам лист жути,..

Можда ће очи плаветне боје
да опхрвају новог незнанца
и тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!

Све што се посеје некад мора нићи!
Остављамо чудне трагове у снегу.
Циљ је увек близу, али како стићи
кад кораци наши увек су у бегу?

Одавно смо своје преболели смрти,
у бекству од себе ка врху се пели.
Претешко је било бреме што се прти.
У успењу своме нисмо се вазнели?

Још достојно нису опојане жртве,
а већ руде нове безданке дубоке.
Нисмо заискали кајање за мртве,
да не увредимо своје крволоке?

Све што нас не уби у „мамном распећу”
на бескрајној стази трн-глога и драча
опет иште тужну воштаницу свећу.
Саздали смо себе у зид вечног плача!

Спремљена је казна за наше потомке:
Скраћени су пути до жељене шљиве,
песмом више нико не испраћа момке.
Други жању наше хранитељке њиве?

Премда нам у оку крст често заблиста
у срцима пламним сјаје петокраке.
Како ћемо смерно изаћи пред Христа?
Гробари нам нису сахранили „раке”!

У праскозорју рујних вресова
полетни горски лептир лагани
лишен „одеће” и свих бесова
пожеле, да се мало драгани.

Већ, у почетку хујног хитања
сусрећу њега разни светови,
неодговори на сва питања.
Мириси, којим маме цветови!

Иако жељан великих хтења
њега привлачи „Поље малено”;
Поље Голготе и Вазнесења,
сузом векова што је жаљено.

Чуо је, „тамо” расту божури,
а пред њим само тај дан једини!
Зна, неће стићи, ипак пожури.
Нејака крила с ветром сједини.

У пољу црква и крст дрвени
што не хте ником да се покори.
Око њих божур, к’о крв црвени
што из ње ниче, мре и бокори?

Последња игра нежног лептира
беше заносна, безмерно чила.
Сутон му „песму лабуђу” свира,
божур бехаром целива крила…

Вечност га љуби, ал’ се не каје.
јер је спознао да „последњи лет”
игра је која бескрајно траје.
Њега у ствари сад походи свет!

Понекад ‘место сунца заруде кишобрани
и слутња сва у рују од стрепње изаткана.
Испред корака наших вапаји нових дана!
Сабрана дела туге, где руде јади рани.

Повампирене але опет сневају врбе!
У игри претицања, ко ли ће први стићи
„расути ђердан” да би згариште могло нићи,
да збег без одморишта буде „дворац” за Србе?

Овде, на зборном месту на Петровачкој цести
„челичне птице руде недосањана хтења”.
Овде је отворена ризница сажаљења.
Овде се Србин није радов’о благовести!

Овде је у тренутку тихла игра дечака,
рањена лутка крвљу облила девојчицу.
Овде су чемер-људи убили „ластавицу”.
Овде је у „тишини” изникла нова рака!

Одар „скривају” они који падоше смело,
бледи од ветра и од „ оловне летње кише”.
Њихова смерна душа на божуре мирише.
У нашој тужној тами светли само опело?

Јер, опет Срби радо не иду у војнике,
само понека птица „мине на стази југа”.
Колона непрегледна, безмерна, као туга.
Анђели са небеса предводе „бесмртнике!”

Док пепелиштем руди појање громко,реско,
тамо где браћомрзци у своме „ чистилишту”
оштрије каме траже, а „свети опрост” ишту.
Прогнани у „туђини” снују Царство небеско!

Опет руди „јесен”, а ми скупа у том
преплитању снених, неукротних хтења.
Премда жедни среће, у „безгласју жутом”
не исписмо нити једну „кап весеља”.

Све је могло бити друкчије, а није,
да су неке нежне заискриле речи.
Сад нас само ветар безнадежја мије,
дах најцрњих слутњи снове нам лелечи!

Охолости рујне сејали смо семе
без спознаје шта би из њег’ могло нићи.
Док тугом мирише ово тешко време
наша праскозоја кљуцају детлићи”!

Ми смо, туђе среће „живели” к’о своје,
призвали бездушно пролеће без плама.
Лето претопили у јесење боје
које зима мами снежним пахуљама.

Иако смо исти ти си ипак кривља,
јер си прва тихом запловила реком!
На почетку краја изничеш све живља.
У походе нове крећеш с недореком?

Сачувај тихоту док минеш охола,
окамени мисли у најлепше нити!
Преточи „вапаје” немира и бола
у пехар чемера, из ког ћемо пити!