ДЕЧКО БОЈЕ ЧОКОЛАДЕ
Седим у четири зида сама,
Напољу Сунце пушта своје зраке,
има много разлога
због којих бих требала бити срећна,
али у мени влада тама.
Седећи тако почнем да будим сећање,
сећање на дечка, косе боје чоколаде,
усана слатких као мед,
очију као сан,
лица анђеоског.
И тако се вратим у прошлост,
вратим у сећање прошле дане
кад сам једва чекала да зора сване,
јер сам знала да ће неко да излечи моје ране.
Радо се сетим петка,
тада ме обузме срећа ретка,
ујутру одем до њега а он спава,
на ивици кревета је његова глава
покривен лепо до гуше,
а напољу се његове ствaри суше.
Прилазим до њега тихо,
нежно, пажљиво,
јер сам волелa да гледам како спава,
када га неко буди, не остаје некажњено.
Кад бих га ја будила својим тихим гласом,
нежним рукама и пољубцима
као да осети да не треба да се љути.
Будио се је са осмехом на лицу
са пољубцем уз кафицу
јер без тога није могао.
Говорио ми је речи које су ме чиниле срећном,
љубио би ме нежно уснама од меда,
не би ме пусти да осдем од њега
и желео је да му се у том часу предам.
Њега се често сетим са болом на срцу,
јер он је са неком другом сада,
мене је оставио
са вечном тугом и сећањем…
© Марија Бацкић
Зовем се Марија Бацкић, рођена сам 03.07.1986. године, у Куманову, живим у Бујановцу, од рођења где сам завршила основну школу и средњу економску школу „Свети Сава“. Сада студирам на Високој школи за васпитаче струковних студија. Писањем песама бавим се од 2003. године. Прву песму „Сећање на дане“ написала сам 16.06.2003. године, од када се активно бавим писањем песама. До сада сам написала више од 100 песама. Од када сам почела са писањем, моја је жеља да издам збирку песама.