ОСТАНИ КОД КУЋЕ!
Ово је мој живот сада
Ово је мој народ, моја цивилизација
Ово је моја барк
Насукана на дну океана
Што сад тражи утеху, наду и заборав
Да све што се десило
Не понови се више!
Ово је моја Србија
Мој камен и мој хлеб
Моје дрво, жбун
Моја клупа испред куће!
За нас, за нас и само за нас:
Остајмо овде
Јер Једно Је Сунце
Што нас сад све греје!
ОСТАНИ КОД КУЋЕ!!!
Прича о Тијаниној књизи “И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ” – Љубодраг Обрадовић
Зове ме мој друг Раде Биочанин пре неки дан и каже: Љубо прочитај вечерас ову књигу (И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић) и напиши у пар реченица рецензију. Сутра иде у штампу! Ја рекох да хоћу. Била су за то два јака разлога. Први – Тијану и њену поезију сам упознао случајно пре пар дана на сајту www.poezija.rs и то у аудио верзији и морам признати да ми се баш допала. Други – читајући њену аутобиографију прочитао сам и овај цитат “Писањем се бавим од своје тринаесте године, када сам први пут узела у руке Превера, који је био и остао мој узор”, који ме је одушевио, јер је Превер био у врху топ листе мени познатих песника. И рекох, то је било довољно да Радетову
неуобичајену понуду прихватим. Али ипак није било тако брзо. Узео сам тајм аут од неколико дана да прочитам све песме у књизи. И опет песма о Преверу “И ПРЕВЕР ЈЕ ЛЕЖАО ГО НА ПЛАЖИ”, која ме је оборила с ногу, као што ме је некад и сам Превер, сваком својом песмом обарао. Илустрације ради цитираћу:
Њему се може
Њему неће пасти капа с главе
Он је своју капу ставио на свој понос
Па се дигла капа
Уместо поноса
Сетим се каткад”
Да, Тијана је песник који осваја на прво читање, осваја сваким својим стихом. Осваја својим поимањем поезије, писањем, актуелношћу – својим поетикама које уграђује у сваку своју песму. Њен приступ, иако преверовски, толико је ориганалан и модеран, да ја кажем, као поенту овог заиста кратког приказа, свима Вама који читајући је, као и ја уживате у Тијаниној поезији: Слободно уживајте, таквих прилика неће бити много, када је поезија у питању.
Урлик
За слободу
За слободу!”
Тијана Рапаић Марковић
АЛ НАС НИСУ УЧИЛИ ДА ПЛАЧЕМО*
Нису дали да осетимо бол,
чували су нас од сваког зла.
Нису дали води
да је назовемо сузама.
Нису дали…
Учили су нас
да је Сунце жуто, велико и округло.
Да свет има четири стране
и да нема мане.
Да је трава мека, топла и зелена
и да свако дрво има имена.
Ал нас нису учили
да хероји не умиру у јесен,
кад природа плаче, грчи се и јеца.
Ал нас нису учили да ћемо заувек остати деца…
И да жуто лишће
једном кад оголи гране
само чека снег када ће да падне.
Ал нас нису учили…
*Посвећено малом Душану Тодоровићу и
свој нашој деци која нас попут анђела чувају и штите…
И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ…
И опет су лиле кише.
И опет је био мај.
Али није била Енглеска.
Ставила сам Ти срце у леву руку
А мач у десну.
Ниси се смејао као Торањ у Пизи.
Зато сам Твом Осмеху дала ново име.
У сну сам само крала Твоје кораке.
Вoleла сам Те очима, осмехом, испруженим длановима…
Јер,
кажем Ти.
У Теби је крв ратника.
Бори се. Не одустај. Владај.
Јер Ти си син Посејдона.
И нека Ти Небо пошаље кишу
Јер Те је киша и родила.
И купај се!
Јер Твоја ће киша бити Твоје море бескрајно…
Сине Посејдона.
Сине*.
4 Пролазила сам кроз време… Тражила наду, путовала последњим возовима…. Била сам део вечне игре, била сам зима у Африци… Нико није могао да ми каже како је то… То је као сећање двоје стараца…
Тијана Рапаић Марковић, мој први дневник, 1992. године. У теби је крв ратника…4
Он је мушко
Њему се може
Њему неће пасти капа с главе
Он је своју капу ставио на свој понос
Па се дигла капа
Уместо поноса
Сетим се каткадКолико сам буљила у оне његове књиге
У којима није рекао ништа
А рекао је свеЊему се може
И он је лежао го на плажи
И буљио у женске деколтее
А ја сам буљила у Барбару
И занесена Рецитовала његове стихове
О Барбари, о себи, о свињама и рату
И уздисалаОн ме није чуо
Нити ће ме икада чути
Јер тематско вече није посвећено њему
Већ мени.
ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ – Ружица Бојовић
Песник Тијана Рапаић Марковић мастер професор језика и књижевности (србиста) је рођена 11.12.1977. у Београду, а основну и средњу школу завршила у Новом Саду. Још од малена је показала високу даровитост за музику, песму и књиженост и почела да исписује стихове и рецитује на школским приредбама. Завршила је основне студије српског језика и књижевности на Одсеку за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду, а тема дипломског рада гласила је: „Сложенице у Типику архиепископа Никодима“, који је изазвао посебну пажњу код професора и вршњака. Потом, 2014. године, стекла је звање мастер професор језика и књижевности (србиста), одбранивши рад под називом: „Вештина писања у настави српског као страног језика“. Након завршених основних студија, почела је интезивно са писањем и објавила три књиге/прича за децу и младе: „Приче о животињама“, „Божићне приче“ и „Башта“. Крајем 2010. године, њена прича „Бајка о изгубљеном лабуду“ емитована је на Радио Београду у емисији „Добро јутро, децо!“. На помолу су књиге: “Звоно отвара врата” и “Међу својима”. Септембра 2019. године, била је учесник ЏВ међ. конференције дефектолога, под покровитељством Друштва дефектолога Војводине. Од страних језика служи се руским и енглеским, а од архаичних језика старословенским, српскословенским, руско-словенским и латинским језиком. Тијана Рапајић је предивна особа предана свом позиву, уметничка душа. Повезала нас је љубав према позоришту. Књига приповетке и драме “Башта” је за мене била откровење, дотакла је ону танану нит детињства, танку али нераскидиву нит која нас чини људима; рањивим и јаким у исто време. Радосно читам и поезију која је у овој збирци сачувана као сведок савремених дешавања, али и неких Тијаниних посебних догађаја које је она кроз поезију сачувала од заборава.
ИЗВОДИ ЗА БИОГРАФИЈУ АУТОРА – Раде Биочанин
Глумица и уметнички организатор, Дечије позориште ТЕАТРИЛО, Нови Сад Нешто, што је Тијани увек давала инспирацију за успех на свим нивоима школовања, усавршавања, писања, обављања програмских задатака проистекла је донекле из ових редова, које дајемо читаоцима на увид. За велико поштовање, цењење и респект: “Прадеда Родоначелник моје Лозе, Сава Роксандић био је пре 1900.године професор на Препарандији у Загребу, где је упознао дивну Мару, своју студенткињу, коју је након завршетка студија оженио. Из тог брака, рођена је моја бака Раденка Роксандић, чији је крштени кум био Раденко Станковић. Њен супруг, мој деда Милан Рапаић, био је секретар Ловачког савеза Југославије, задужен за одржавање Титових ловних терена и бригу око Титовог оружја. Био је професор на Шумарском факултету у Београду. Објавио је знатан број научно-стручних рдова, активан на научним скуповима од међународног значаја, урадио својеврсну енциклопедију ловства, као и књигу “Збирка оружја Јосипа Броза Тита”. Мој отац, Дејан, архитекта учествовао је у изради свих већих објеката од важности за град Нови Сад. На предлог ресорног Министарства, запошљава се као Управник Петроварадинске тврђаве, вршећи паралелно и функцију помоћника техничког директора ЈП “Пословни простор”. Моја мајка Милка, такође архитекта обављала је функцију
Помоћника директора Завода за изградњу града Новог Сада, а њен отац (Тијанин деда) био је Титов ађутант.
БИОГРАФИЈА Тијане Рапаић Марковић
Тијана Рапаић Марковић – Нови Сад. Рођена сам 11.12.1977. у Београду. Завршила сам основне студије српског језика и књижевности на Одсеку за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду, 2008. године. Тема мог дипломског рада гласила је: „Сложенице у Типику архиепископа Никодима“. Потом, 2014. године, стекла сам звање мастер професор језика и књижевности (србиста), одбранивши рад под називом: „Вештина писања у настави српског као страног језика“. Током мастер студија, бавила сам се проучавањем српског као страног језика. Добитник сам југословенске награде за поезију „Момчило Настасијевић“.
Након завршених основних студија, објавила сам три књиге прича за децу и младе: „Приче о животињама“, „Божићне приче“ и „Башта“. Крајем 2010. године, моја прича „Бајка о изгубљеном лабуду“ емитована је на Радио Београду у емисији „Добро јутро, децо!“ 2017. године, уписала сам прву годину студија Специјалне едукације и рехабилитације на Медицинском факултету у Новом Саду. Септембра 2019. године, била сам учесник Петнаесте међународне
конференције дефектолога, под покровитељством Друштва дефектолога Војводине. Завршила сам курсеве за пословног секретара, геронтонеговатеља и персоналног асистента. Од страних језика служим се руским и енглеским, а од архаичних језика, служим се старословенским, српскословенским, рускословенским и латинским језиком. Имам сина, свој понос, студент Анимација у инжењерству, живим и радим у Новом Саду. Писањем се бавим од своје тринаесте године, када сам први пут узела у руке Превера, који је био и остао мој узор. Пишем песме, прице за децу , драме и чекам да се објави мој роман првенац “Звоно отвара врата”. Подучавам младе у чему сам веома успешна.
