ПИЈЕМ ЉУБИМ
Пијем вино трпко али моћно
и не жалим што ми бриде уста,
пар гутљаја и већ сам на црти –
никад више пијан жељо пуста!
Грлио сам давних дана деве,
биле су ми као срне кротке,
ракија ми памет одузела,
остах јадан сав од лоше потке!
Апотека, нека ме не чека,
сам ћу себи меру одредити,
од пијанства кажу нема лека –
има има, ил` ме неће бити!
Желим себе у другом издању,
пред иконом док се богу молим,
место флаше да загрлим жену –
и поново као некад волим!
Пијем вино трпко али моћно
кажу да је од тридесет лета,
наздрављамо ја и моја драга –
пијем, љубим – али ми не смета!
© Анђелија Н. Петровић
Анђелија Недељковић Петровић рођена на православни Божић 1950. године у Сувом Долу, општина Жагубица, у Србији. Од 1969. године живи у Бијељини, у Републици Српској, БиХ.
Остварена је као мајка двоје деце и као бака четворо унучади. Од најмађих дана, ангажована у литералној секцији у основној школи. Тек у средњој школи почела сe бавити озбиљније писањем.
Њен давнашњи сан испуњен је збирком , Хомољу на дар! Многе њене песме на различите теме објављиване су у зборницима као што су: Огњиште моје вековима траје – Смедерево, међународни зборник Књижевног клуба „Прота Васа Живковић“ – Панчево, Литературна искра – Гостивар, Видовданске бесједе – Прњавор, у грандиозном зборнику Гори лила уочи Илина – Пелагићево, у међународном зборнику КК Лахор – Пожаревца, и у још много зборника који се баве објављивањем песама у региону.