У годинама сам када покушавам да уживам у животу који смо створили ја и жена.
А кад се сетим .Ожених се .Почетнички проблеми у браку, они свакодневни.
Кад су и они постали само свакодневни, деси се први син.
Што плаче, што спава, што не спава,да ли дише…
Полазак у школу. Латиница, ћирилица, таблица множења, дељења.
Кад и то уђе у нормалу други син. Јово наново.
Жена уз млађег, ја уз старијег.
Све сам живце изгубио. Мали пође у школу. Све исто, само већи проблеми. Или ми се бар тако чинило.
Средње школе прођоше лако, нисам ни осетио.
Старији завршио, хемијски факултет докторирао, ради.
Млађи нешто мрљави с факултетом,мада ми се чини да од тога нема ништа.
Почео да ради. Ја у инвалидској пензији. Деца раде. Жена ради.
Понекад се питам да ли је то то после тридесет шест година брака?
Јесте.
Само још да жена оде у пензију
