Милован Ерац, Крушевац
Закорачити у Крушевачке велике песничке стазе, или у обимне стазе ПоезијеСРБ, захтева првенствено много знања, али и да се путник песничком душом одене, а то мени, изгледа, није дато.
О ПОНОСУ И ЗАБОРАВУ
Сва величина српског народа садржана је у љубави према Богу и роду. Из тога све превасходи и чојштво и јунаштво, и радост успеха, и суза за драгом особом, и оном непознатом. То је узрок и разлог што се каже да је српски народ, небески народ. И јесте.
На мојим старачким ногама, рођеним у првој половини прошлог века, још бриде врели младалачки табани давно утиснути, као ножни потпис, у несталој прашини крушевачких улица. Радо, и у мислима, ходам литерарним стазама родног града деспота Стефана чије речи љубави одзвањају у мени, претпостављам и у вама, са сенима, чини ми се јуче отишлих, па заборавили да се врате, а ми се не сећамо да их призовемо, бар кроз дела њихова, као што се и
нас сетити неће, па то чини ПоезијаСРБ.
Путовање кроз поезијску прошлост ка данашњој, неупоредиво је, рецимо, са путом виноградара који крене у свој засађени виноград, да се диви своме делу које је радом својим завредео. Он иде да оцени колико су листари од прошлог виђења ижџигљали.
Да му задовољство радног успеха залечи жуљевите дланове; да се, унапред поноси посудом са стакластим црним, црвеним и жутим зрнима “ћилибара” у многобројним нијансама, петељкама повезаним у неправилну магичну купу окренуту врхом на доле, попут велике чигре, па смештену на сто, претходно прекривен белим чаршавом који је мајчинским рукама извезен; да ужива у гроздовима засенченим фином виноградарском измаглицом, под којом се сакривају блистави одсјаји са чокота и из врбовим прућем исплетених корпи на раменима берача; да замишља будуће тракторске приколице грожђем пуне, па у бурадима и чашама, са сунчевим зрацима у искричаву течност претвореним; да се диви и рачуна колико ће то новаца да му донесе, а не зна да ће на том кратком путу кроз стварност и снове будућу супругу да сретне која ће, у дом његов, многе радости да доне-се, потомке изроди и породичну лозу продужи, или ће, и са нај рођенијима да га завади. Можда ће, дале-ко било, на путу до свога виносада да се саплете, ногу повреди, да се обогаљи, и сам да остане кроз живот свој…
Не враћа се са пута само са оним зарад чега се на пут пошло. Нешто се успут изгуби, нешто добије.
Тражено и не тражено, и ја сам садио и подсађивао, калеме и положенице са адвентивним кореном, више у туђем но у свом „виносаду“; да радост, макар попут одблесака са огледала, и мене осветли, ако не и угреје; да уживам, као безсребрник, што дар мој добар плод доноси; да ухватим, макар и прикривен, али задовољан поглед дарованога који ми, и нехотице, казује да сам добро учинио, помогао, унео задовољство и оставио на туђем лицу, чак и мени непознатима, да светлост врца из очију и са усана, и подстиче их, па да и они шире човекољубље и богољубље, али за узврат добијао сам незахвалност и злодарје, преко кога сам са тугом прелазио. Можда је и то разлог, или један од разлога, за настала догађања која су се појављивала, пратила ме и даље водила, о чему ћу писати следећи пут, ако до тога дође.
Ето, како је лако описати физичко путовање.
Закорачити у Крушевачке велике песничке стазе, или у обимне стазе ПоезијеСРБ, захтева првенствено много знања, али и да се путник песничком душом одене, а то мени, изгледа, није дато.
Па, ипак, по аналогији, од појединачног ка општем, таласају се у мени мисли о народу и граду овом, некада изречене из дна душе и прионуле мисленима.
У обиљу у Господу уснулих величина чујем мога пријатеља, поету, Слободана Стевовића који, за своје стихове о Крушевцу, некада доби Златну детелину, од “Мериме”, тада једне од симбола града Крушевца и Србије, нестале у длановима и џеповима оних којима ништа свето није:
Сви моји путеви прошли су кроз Твоје улице
и знам Те колико и самог себе,
па кад земљу своју у срцу носим и волим,
ја је заиста волим највише због Тебе.
“Ко да се још сећа у времену уснулих”, рећи ће многи, према величини народа српскога незнатан број, а заборављају да ће и сами бити заборављени.
“Нека, ако су тако заслужили”, опет ће рећи неко.
Ја тако не мислим. Заборав не заслужују ни издајници рода свога, ни лопуже које су говориле и сада говоре: “За мене је отаџбина онде где могу лагодно да живим”, па продадоше све, што се по њиховом “родољубљу”, продати могло. Њих треба памтити по именима и презименима злопримера ради као изроде, продане душе, попут поетизованог Вука Бранковића, али и са Лазаревом клетвом:Рђом капо док им је колена.
Као лице и наличје једнога народа, неминовно треба запамтити родољубе и помињати највеће, најумније, оне са душом тананом као јесења измаглица, који су, још док су били у оделу људском, градили, стварали, писали…
Садашње, из прошлости надошле, у будућности већ виђене, па измешане са оствареном или само замишљеном духовном или путеном љубављу, врцаво ћарлијају песничке мисли пуног Крушевца, под притиском наранжасте врелине лета 2025. првенствено на белим листовима двадесетчетвртог часописа ПоезијеСРБ.
Имали смо се рашта и родити.
