ВЕТАР
У слепој улици застао ветар,
у излоге изложио бол.
Глупо је лутати светом,
глумети Бога, а бити охол.
Ко уморни старац,
после градова и села,
одмара се сад ветар,
кога је судбина понела.
Баш све да се види,
сав јад да се осети.
Глупо је бити ветар
и у лутању живети.
Деца су му махала,
девојке луделе за њим.
Био је мангуп некад,
сад га проклињу сви.
Мисли су просте на крају.
Гле, сабласно круже клинци
и воде неке црне псине,
које на месец лају.
Гле, сад музика нека,
уздаси црне колоне,
а улица је слепа
и напред се не може.
Али ветар је увек ветар.
Блиска прошлост кратко пече.
Баш је лепо лутати светом,
бити река која стално тече.
И ветар сакупи бол,
излоге и бедеме лако одува.
И одлете у тај врли свет,
да га гради, руши и чува.
© Љубодраг Обрадовић
