Уна Стајић, Лесковац
У ПОГЛЕДУ ТВОМ
У погледу твом, цвату руже беле,
Плаветно је небо са искрама златним.
У погледу твом, и птице су хтеле,
Да побегну из кавеза и туробних патњи.
Ти имаш оно нешто, што спокој у мени буди,
Топао поглед због очију страсних.
Ти чиниш да ми срце избије из груди,
Без објашњења довољно разумних, јасних.
А та драгуља два, на лицу белом твом,
Опијају мене и у мени цео свет.
Ти си кућа срца мога, душе моје дом,
Тајанствени соко што хвата први лет.
Сваки шапат твој, на души мојој оставља траг…
Траг проткан идеалима вечнога мира.
Ти заувек остаћеш ми тајанствен и драг,
Ко виолина што по нотама,у касну ноћ свира.
Та виолина свира,наше лепе песме.
Мелодију успомена и сећања на нас.
Ту краљицу нико прекинути не сме,
Јер у највећој невољи она је спас.
Због тебе сањам небо и сјајне његове слуге.
Не зна им се цифра, не зна им се број.
Због тебе сањам драгуље и путеве дуге…
Због тебе сањам ноте и поглед чувен твој…
© Уна Стајић, Лесковац
