Ти. Ти си моја инспирација.
Моја жеља.
Укротитељ мојих фрустрација.
И док те гледам и тај твој врат
дође ми да све радим у инат.
Твој врат као да је врат виолине,
могао бих да на њему свирам најлепше тишине.
Усне као од крви.
Кад их погледам – мојим венама као да хиљаде мрава врви.
Укус меда.
И вина, црвеног, опојног
– што када га пробаш душу сласно уједа.
Па желиш још чашу више,
јер у њему је истина која те гледа.
У твојој коси
желим да изгубим све немире
које моја душа носи.
Ти ходаш
као да је тло вода
из које се рађа
нова љубав, жеља
најлепша, чиста и најслађа.
У твојим сам очима видео све истине
и без снова о теби не постојим,
гледам те и борим са собом
борим како да се не бојим.
Бојим се ако додирнем тај врат виолине,
ако се разбију све тишине,
ако попијем још коју чашу вина
да ћу схватити да сам спрам Тебе – моје Васионе,
моје љубави и твојих висина
ја, само трен.
Космичка прашина.