Драгиша Павловић Расински
САН
Око мене одвећ тихо све је,
склапам очи, већ ме сан осваја,
сањам врло чудне јубилеје
још чуднијих неких догађаја.
Моћници се призвали памети,
наступила мирнодопска клима,
Кинези се одрекли Тајвана,
Русија се одрекла од Крима.
Палестинске-израелски сукоб
избрисан је са ратне топ листе,
у Кореји Северној председник
кренуо да гања комунисте.
Нато бомбе бацио у смеће,
агресије сметнуо са ума,
Аљбин Курти републику неће,
Бајден Путина узео за кума.
Престала су насиља, терори,
шовинизам и разлике класне,
нема више етничког чишћења,
геноцида нити мржње расне,
беспослених нема, а ни гладних,
навијача оних горопадних.
Еколошки сасвим чисто све је,
ђубрад сва се на Венеру возе,
Сунце Земљу по наруџби греје,
жуте мрље офарбане розе,
Марс претворен у житишта стрна,
затрпана шљунком рупа црна.
Тубилеји славе се масовно
и у вези животињских права,
животиње све су заштићене,
од џиновског слона па до мрава
и обичног сићушног комарца,
сваки створ је заштићен потпуно:
Муса не сме да одере јарца,
овци не сме да се шиша руно.
Сањам како неке животиње
место људи славе јубилеје,
на гозбама ко господа седе,
а људи су обукли ливреје,
па их служе, не би и’ да завреде
неку мрву или парче хлеба,
наопако окренуто све је.
Наопако, ил’ баш како треба?
Пси у шетњу воде господаре,
на каишу или некој узди,
и уче их лепом понашању,
да у парку не сме да се нужди.
Ако ово стварно сан је пусти,
што ми само илузију шаље,
покријте ме, молим, задњом
надом и пустите да сањам и даље.
© Драгиша Павловић Расински
