Dve reči
One dve neizgovorene reči
ne dopuštaju mi da te zaboravim.
One dve reči, koje ti meni, koje ja tebi
nikada nisam i neću moći da kažem.
Baš te dve reči koje spajaju ljude
tebe su odvukle daleko od mene.
Bez obzira što si stalno u mojoj blizini,
zbog te dve reči koje se kriju u meni
nas dvoje gotovo da ne razmenjujemo ni jednu.
I svakog dana kada te vidim u toj masi ljudi,
kada razmenimo po jedan već lažan osmeh,
ostaje mi još samo da ti kažem te dve reči
za koje je znam odveć kasno,
a nije da nije bilo prilika da budu kazane
Da sam ti možda te dve reči rekao
onog sunčanog oktobra pored reke
kad smo gledali talase kako odlaze iz tvog grada
i nagađali gde će da odnesu žut opao list.
Ili da sam ti rekao te dve reči onog hladnog januarskog jutra
koje te je tiho ispratilo iz mog malog stana;
Posle neprospavane noći u kojoj smo jedno drugom ispričali naše životne priče,
možda bismo ih danas jedno drugom govorili na stotine puta.
Ali ni tada ja nisam skupio hrabrost da ti to kažem.
Možda si slutila, pa čak i želela da ih čuješ od mene.
Posle svega mi ostaje da odbrojavam dane
do povratka u moje malo mesto i probam da te izbrišem iz sećanja
i da do kraja ove patnje, koju neki nazivaju životom,
svaku noć umesto molitve pre spavanja kažem naglas tvoje ime
i potom prošaputam one dve reči.
(C) Miloš Savić